Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3378/14 od 30.04.2015. godine, navedena prvostepena presuda je preinačena u usvajajućem delu i delu odluke o parničnim troškovima tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tuženi obavezan da joj isplati iznos od 603.848,22 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11.03.2014. godine do isplate, na ime izgubljene zarade za period od februara 2009. godine do 21.06.2012. godine, pa je tužilja obavezana da tuženom na ime naknade troškova postupka isplati 50.615,37 dinara u paricionom roku. U preostalom delu prvostepena presuda je potvrđena i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka, a odbijen je zahtev tužilje za oslobađanje od plaćanja taksi u žalbenom postupku.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Baveći se pre svega ocenom dozvoljenosti revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena u delu u kojem je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, na osnovu noveliranog člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14).

Međutim, revizija tužilje nije dozvoljena u delu kojim je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu (u odbijajućem delu tužbenog zahteva) jer je u tom delu izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti u smislu člana 403. stav 3. ZPP, s obzirom da vrednost predmeta spora pobijanog dela od 199.227,17 dinara, očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (tužba je podneta u ovoj pravnoj stvari dana 21.06.2012. godine).

Iz ovog razloga je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke ove odluke.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana, zbog pogrešno primenjenog materijalnog prava. Donošenjem pobijane presude drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nije učinio ni bitnu povredu iz člana 374. stav 1. na koju se revizijom paušalno ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je povređena u saobraćajnoj, nezgodi koja se dogodila 15.04.2003. godine kada je na nju kao pešaka „naletelo“ putničko vozilo osigurano kod tuženog. Zbog pretrpljenih teških telesnih povreda koje je zadobila tom prilikom, tužilja je pretrpela nematerijalnu štetu zbog umanjenja životne aktivnosti od 30%, pretrpljenih fizičkih bolova, straha i naruženosti, po kom osnovu joj je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P 2340/04 od 11.10.2004. godine, dosuđena novčana naknada u određenoj visini, kojom je utvrđena i podeljena odgovornost tužilje u nastanku štete, kojoj je doprinela sa 20%. Kako se od donošenja ove presude zdravstveno stanje tužilje pogoršalo usled čega je došlo do umanjenja životne aktivnosti za još ukupno 27% iz razloga dugog lečenja i nekretanja i uznapredovale osteoporoze, koja ne bi nastupila u njenim godinama po redovnom toku stvari, a usled koje je potom došlo do pucanja sedmog kičmenog vratnog pršljena, to joj je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu P 19/11 od 19.09.2011. godine, tuženi obavezan da joj za dodatnih 27% umanjenja životne aktivnosti, pretrpljeni strah i fizičke bolove, isplati određene novčane iznose. U ovoj presudi je na osnovu usaglašenih nalaza i mišljenja sudskih veštaka medicinske struke, utvrđeno da je postojala uzročno -posledična veza između tužiljinog povređivanja u saobraćajnom udesu i pogoršanja njenog zdravstvenog stanja u odnosu na zdravstveno stanje pre povređivanja, tada stare … godinu, koja je sve vreme nakon udesa bila u imobilizaciji sa veoma ograničenim kretanjem, a kod koje se oko deset meseci nakon udesa prvi put ustanovilo postojanje početne generalizovane osteoporoze, a tokom 2007. godine, je došlo do pogoršanja koje je između ostalog dovelo i do preloma sedmog vratnog pršljana. Zbog povrede koju je pretrpela u saobraćajnoj nezgodi kod tužilje je nastupilo 100% gubitka radne sposobnosti. Ona je bila zaposlena u … … kao …, sa srednjom stručnom spremom, sve do 20. juna 2006. godine, kada joj je otkazan ugovor o radu jer je proglašena tehnološkim viškom. U vreme kada joj je otkazan ugovor o radu kod tužilje nisu bila prisutna oštećena zdravlja koja bi je sprečavala ili uticala da kvalitetno radi svoj posao referenta već bila prisutna samo stanja koja su joj ograničavala duži hod i hod po neravnom terenu. Tek je pogoršanje zdravstvenog stanja od 2007. godine kod tužilje bitno ograničilo njenu radnu sposobnost za rad na ovom radnom mestu. Tužilja je posle udesa od 15.04.2003. godine bila neprekidno na bolovanju, počev od 16.04.2003. godine do 30.07.2005. godine, a potom od 13.12.2005. do 12.05.2006. godine. U periodu od 21.06.2006. do 24.07.2007. godine, primala je novčanu naknadu od Republičkog zavoda za tržište rada ... Republički fond PIO je rešenjem od 18.02.2009. godine, tužilji utvrdio pravo na invalidsku penziju zbog gubitka radne sposobnosti tužilje počev od 23.07.2008. godine. Visina izgubljene zarade tužilje u periodu od sticanja prava na invalidsku penziju - februara meseca 2009. godine pa do dana podnošenja tužbe u ovoj parnici 21.06.2012. godine, utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomske struke, kao razlika između prosečne zarade u Republici Srbiji za radnike sa srednjom stručnom spremom u oblasti finansijske delatnosti i njene invalidske penzije, umanjena za 20% njenog doprinosa nastanku štete, i iznosi ukupno 603.848,22 dinara; a zakonska zatezna kamata za taj isti period obračunata u kapitaliziranom iznosu je 199.227,17 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, činjenice da je tužilja u vreme povređivanja imala … godinu i bila zdrava, da je kod nje usled posledica saboraćajne nezgode, odnosno u uzročno-posledičnoj vezi sa ovom nezgodom, nastupio potpuni gubitak njene radne sposobnosti, čija je posledica ostvarivanje invalidske penzije koja je u iznosu nižem od zarade koju bi ostvarivala kao radnik sa srednjom stručnom spremom u oblasti finansijske delatnosti na kojima je radila pre povređivanja; prvostepeni sud je pravilno zaključio da tužilji pripada tražena razlika zarade u utvrđenoj visini od ukupno 603.848,22 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja, a na ime pretrpljene materijalne štete u smislu članova 193. stav 2. i 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), za koju odgovara tuženi osiguravač.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom odbio tužbeni zahtev sa argumentacijom da je tužilji radni odnos prestao na osnovu otkaza utovora o radu koji joj je dat zbog toga što je proglašena tehnološkim viškom i to tri godine nakon povređivanja, a ne usled gubitka radne sposobnosti. Tužilja pritom nije dokazala da bi po redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima mogla osnovano očekivati zaradu na drugom radnom mestu, odnosno da bi se nakon otkaza ugovora o radu da nije došlo do povređivanja, mogla zaposliti na takvom radnom mestu, bez obzira na godine života i zdravstveno stanje pre povređivanja.

Po stanovištu ovoga suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, nalazeći da tužilji pripada tražena naknada štete na ime izgubljene razlike zarade na osnovu člana 195. stav 2. ZOO, u situaciji kada je utvrđeno da su mogućnosti tužiljinog daljeg razvijanja i napredovanja uništene zbog gubitka radne sposobnosti do koje je došlo u uzročno – posledičnoj vezi sa saobraćajnim udesom koji je skrivio osiguranik tuženog.

Ovo u kontekstu ostalih okolnosti iz kojih proizlazi da je tužilja praktično skoro ceo period pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu bila na bolovanju, a da je potom po završetku bolovanja ostvarila pravo na invalidsku penziju, pa se zato osnovano ističe u reviziji da redovan tok stvari (suprotno stanovištu drugostepenog suda) upravo ukazuje na to da su posledice iz saobraćajne nezgode bile razlog za gubitak radne sposobnosti tužilje, te da je u tom kontekstu bez značaja to da li se ona nakon otkaza mogla zaposliti na takvom radnom mestu.

Odluka o troškovima prvostepenog postupka pravilno je doneta na osnovu članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pa je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Tužilji koja je uspela u revizijskom postupku pripada naknada troškova sastava revizije u opredeljenom iznosu i vrsti troškova za koje je tražila naknadu na osnovu člana 163. st.1. i st.2. ZPP, zbog čega je ovaj sud doneo odluku kao u stavu drugom izreke.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić