Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 17381/2025
12.03.2026. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica, Jasminke Obućina, Tatjane Miljuš i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nenad Davidović, advokat u ..., protiv tužene „AIK Banka“, a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti odredbe ugovora i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 4710/22 od 03.07.2025. godine, u sednici održanoj 12.03.2026. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 4710/22 od 03.07.2025. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene, izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 4710/22 od 03.07.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 41032/20 od 19.11.2021. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je utvrđeno da je ništava odredba člana 4. stav 4.1. Ugovora o kreditu, zaključenog 28.12.2007. godine između tužioca i „Eurobank“ a.d. Beograd. Tužena je obavezana da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 4.263,21 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 28.12.2007. godine do isplate i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 23.300,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 4710/22 od 03.07.2025. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu. Odbijen je i zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju, po osnovu odredbe člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa i pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao i radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Prema razlozima drugostepene presude, banka nije dokazala da je tužiocu uručila bilo koje pismeno kojim ga je informisala o obavezi plaćanja naknade za obradu kredita, što čini predmetnu ugovornu odredbu ništavom u smislu člana 103. stav 1. ZOO, u vezi tačke 5. Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Sl. glasnik RS“, br.57/06), koja je bila na snazi u vreme zaključenja Ugovora o kreditu parničnih stranaka. Iz tih razloga utvrđena je ništavost navedene ugovorne odredbe i banka obavezana da tužiocu vrati naplaćenu naknadu kao posledicu utvrđene ništavosti u smislu člana 104. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja kao nesavestan sticalac saglasno odredbi člana 214. ZOO.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o istoj kao izuzetno dozvoljenoj, a sve u smislu člana 404. stav 1. istog propisa, budući da je odluka u svemu u skladu sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22.05.2018. godine dopunjenim na sednici Građanskog odeljenja od 16.09.2021. godine, odnosno stavovima sudske prakse iskazanim u pravnosnažnim sudskim presudama i odlukama Vrhovnog suda. Navodi revizije i razlozi na kojima je zasnovana drugostepena presuda ne upućuju na potrebu ujednačavanja sudske prakse u konkretnom slučaju.

Kako nisu ispunjeni ni drugi uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe čl. 404 st. 2 ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tužene, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene nedozvoljena.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda, donete u parnici o sporu male vrednosti, revizija nije dozvoljena. Sporovima male vrednosti, prema odredbi člana 468. stav 1. ZPP, smatraju se sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju iznosi 4.263,21 dinara. Sledi da protiv odluke drugostepenog suda donete u predmetnom sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

U skladu sa iznetim Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.