Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je po smrti oca utvrđena porodična penzija rešenjem RF PIO Filijala Niš od 08.12.1999. godine, sa pravom na penziju od 31.07.1996. godine, kao i novčana naknada za tuđu negu i pomoć po rešenju od 11.06.1999. godine. Tužiocu je u periodu od 01.01.2000. godine do 31.12.2020. godine, isplaćeno ukupno 5.038.804,30 dinara, na ime penzije, uvećanja i naknade za tuđu negu i pomoć, a isplata je vršena ćerki tužioca BB koja je rešenjem Centra za socijalni rad Opštine Doljevac od 28.12.1999. godine, određena tužiocu kao privremeni staratelj za poseban slučaj. Isplate vršene staratelju su obustavljene nakon 31.08.2020. godine, tako što je usvojen zahtev tužioca da se penzija i naknada isplaćuju njemu lično, na osnovu izveštaja Centra za socijalni rad Doljevac od 21.08.2020. godine, da je tužilac funkcionalan i sposoban da brine o sebi i da raspolaže svojom penzijom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je potraživanje tužioca delimično zastarelo budući da se radi o novčanom potraživanju koje podleže pravilima o zastarelosti iz članova 372, 376. i 371. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da je tuženi zakonito vršio isplate penzije i naknade privremenom staratelju tužioca do 31.08.2020. godine, pa tužilac nije dokazao postojanje duga, neosnovanog obogaćenja na strani tuženog, niti osnov odgovornosti za štetu. Zato je tužbeni zahtev odbijen u celini kao neosnovan.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da je tuženi ispunio svoju obavezu isplate penzije i naknade prema tužiocu, zbog čega je tužbeni zahtev neosnovan, ali iz drugih razloga. Po stanovištu drugostepenog suda, tuženi nije mogao vršiti isplate penzije i naknade staratelju tužioca za poseban slučaj, jer se ovlašćnje odnosilo samo na zastupanje interesa tužioca u postupku ostvarivanja prava na porodičnu penziju i trajalo je samo do okončanja tog postupka, budući da tužilac nije bio lišen poslovne sposobnosti, niti mu je određeno starateljstvo, niti je ovlastio svoju ćerku da u njegovo ime prima navedene novčane iznose. Međutim, tužilac je nesumnjivo bio upoznat sa činjenicom da se penzija i naknada isplaćuju njegovoj ćerki sa kojom je u jednom periodu živeo u istom domaćinstvu i svojim pasivnim ponašanjem odobrio takav način isplate, pri čemu se tek 19.06.2020. godine obratio tuženom sa zahtevom da se penzija i naknada isplaćuju njemu lično. Zato je tuženi vršeći isplate na izložen način ispunio svoju obavezu u smislu člana 305. Zakona o obligacionim odnosima.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava zbog čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Tužilac u ovoj parnici traži isplatu iznosa porodične penzije i naknade za tuđu negu i pomoć, koja prava su mu priznata rešenjima tuženog, za period od 01.01.2000. godine do 12.10.2020. godine. U postupku je utvrđeno da je tuženi u spornom periodu vršio isplatu penzije i naknade tužiočevoj ćerki BB, koja je rešenjem Centra za socijalni rad postavljena tužiocu kao staratelj za poseban slučaj na osnovu člana 281. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima. U slučaju nezakonitog i nepravilnog rada tuženog u vezi sa vršenjem svojih funkcija u izvršenju utvrđenih obaveza, sud odlučuje o pravu na naknadu štete na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Takva potraživanja zastarevaju u roku iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Prvostepeni sud zaključuje da je potraživanje tužioca delimično zastarelo, ali ne utvrđuje u kom delu, odnosno za koji period je potraživanje zastarelo. Po članu 376. ZOO, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.), a nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. stav 2.). Prekid i zastoj zastarevanja nastupaju u zakonom propisanim slučajevima. Pitanje primene trogodišnjeg roka zastarelosti u slučaju neisplaćenih penzija postavljeno je u predmetu Evropskog suda za ljudska prava, Skenderi i dr. protiv Srbije (predstavka broj 15090/08) i u odluci suda je izražen stav da je odbijanje dela tužbenog zahteva zbog zastarelosti bilo zakonito i težilo je legitimnom cilju uz poštovanje principa proporcionalnosti.

Pored toga, pitanje da li je isplatama koje su vršene staratelju za poseban slučaj ispunjena obaveza tuženog, zavisi od obima, dužnosti i prava staraoca, imajući u vidu okolnosti svakog konkretnog slučaja. U članu 284. Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) važećem u vreme donošenja rešenja o određivanju staratelja za poseban slučaj, propisano je da na zahtev poslovno sposobnih lica organ starateljstva može tim licima postaviti staraoca za obavljanje određenih poslova ako ona nisu u stanju da se sama staraju o svojim pravima i interesima iz zdravstvenih ili nekih drugih opravdanih razloga, dok je članom 285. propisano da će prilikom postavljanja staraoca za poseban slučaj organ starateljstva odrediti obim, dužnosti i prava staraoca imajući u vidu okolnosti svakog konkretnog slučaja. Odredbe o pravima, dužnostima i odgovornosti staraoca primenjuju se shodno i na staraoca za poseban slučaj. Staralac za poseban slučaj dužan je da na zahtev organa starateljstva podnese izveštaj o svom radu. U konkretnom slučaju nisu razjašnjene sve činjenice o obimu, dužnostima i pravima staraoca imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, te razloge za postavljanje staraoca za poseban slučaj i njihovo postojanje u spornom periodu, da li je tužilac tada i kasnije i u kom tačno periodu živeo u zajedničkom domaćinstvu sa ćerkom BB, zatim na koji način i na koju adresu je tuženi vršio isplate porodične penzije i naknade za tuđu negu i pomoć i da li je novčana sredstva koja su isplaćivana na ime penzije i naknade, tužilac koristio za sopstvene potrebe. Navedene činjenice su bitne za pravilnu primenu člana 305. (ZOO) o ovlašćenom licu, po kojoj ispunjenje mora biti izvršeno poveriocu ili licu određenom zakonom, sudskom odlukom, ugovorom između poverioca i dužnika, ili od strane samog poverioca (stav 1.). Međutim, ispunjenje je punovažno i kad je izvršeno trećem licu, ako ga je poverilac naknadno odobrio ili ako se njime koristio (stav 2.). Kako navedene bitne činjenice nisu u potpunosti razjašnjene i utvrđene, kao i činjenice bitne za nastupanje zastarelosti potraživanja, Vrhovni sud je ukinuo nižestepene presude i predmet vrtio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković