U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se, primenom člana 407. stav 1. ZPP, revizija može izjaviti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, parnične stranke su 15.05.1990. godine zaključile Ugovor o zajedničkoj gradnji zgrade, koji je overen pred Opštinskim sudom u Valjevu 10.01.1991. godine, a kojim su predvideli da na zajedničkoj parceli br. …(novi premer …) KO V., izgrade zgradu za smeštaj mlinskog postrojenja, tako što će sredstva potrebna za izgradnju zgrade tužioci snositi sa zajedničkim udelom od ½, a tuženi samostalno sa udelom od ½, o kojim ulaganjima će se voditi zajednička evidencija. Nakon izgradnje objekta predviđeno je da se u njega montira mlinsko postrojenje koje su nabavili tužioci, uz obavezu tuženog da tužiocima naknadi ½ vrednosti ovog postrojenja, u visini od 20.080 DEM, kako bi na taj način postao suvlasnik mlinskog postrojenja sa udelom od ½ i to jednim delom prenosom prava svojine (prodajom) polovine katastarske parcele …, KO V. na tužioce, čija je vrednost 4.000 DEM, a u preostalom delu od 16.080,00 DEM – kupovinom građevinskog materijala i radom na podizanju zgrade i montiranju mlinskog postrojenja. Navedena zgrada sa mlinskim postrojenjem počela je sa probnim radom 01.08.1991. godine kada su uočeni određeni nedostaci, zbog čega su izvedeni radovi radi otklanjanja istih. Upotrebna dozvola za ovaj objekat izdata je 12.12.1995. godine. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđena je vrednost objekta i vrednost uloženih sredstava od strane ulagača u visini od 424.492 DEM, od čega su tužioci uložili 306.134 DEM, a tuženi 118.358 DEM, iz čega je utvrđeno da su tužioci uložili veća novčana sredstva i to, izražena u evrima, za 48.200 evra što na dan 14.02.2014. godine predstavlja protivvrednost 5.586.518,50 dinara. Takođe je utvrđeno da su za radove potrebne radi otklanjanja nedostataka na objektu i za pripremu objekta, kao i za nabavku opreme za tehnički pregled, tužioci naknadno uložili još 68.346 DEM, a tuženi 9.038 DEM. Na ovaj način, utvrđeno je da su tužioci, preko ½ vrednosti ukupnih ulaganja, uložili 63.380,05 evra više, što prema kursu na dan 14.02.2014. godine predstavlja iznos od 7.346.324,55 dinara.

Sudovi su utvrdili i da je između istih parničnih stranaka vođen postupak po tužbi ovde tužilaca, protiv istog tuženog, radi utvrđenja većeg prava suvlasništva od ½ na izgrađenom mlinu, ali je taj postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Valjevu Gž 309/09 od 24.03.2009. godine, kojom je preinačena presuda Opštinskog suda u Valjevu P 792/95 od 15.10.2008. godine i utvrđeno da su tužioci suvlasnici na izgrađenom mlinu i navedenoj katastarskoj parceli u idealnom delu od ½, a tuženi ½.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su sudovi pravilnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužiocima isplati dosuđeni iznos.

Naime, parnične stranake su na osnovu postignute saglasnosti volja zaključile ugovor, kojim je dogovorena zajednička izgradnja zgrade za smeštaj mlinskog postrojenja, tako što će tužioci sa jedne, a tuženi sa druge strane, potrebna sredstva za izgradnju ovog objekta uložiti u visini od po ½ i po tom osnovu postati suvlasnici na po ½ idealnog dela ove nepokretnosti. Na istin način dogovoreno je i ulaganje sredstava i sticanje prava suvlasništva na mlinskom postrojenju. Međutim, tuženi nije ispoštovao svoj deo obaveze, s obzirom da je od polovine vrednosti ukupno uloženih sredstava manje platio za 7.346.324,55 dinara. Imajući u vidu da je tuženi po osnovu zaključenog ugovora postao suvlasnik na idealnoj polovini dela izgrađenog objekta i mlinskog postrojenja, a da za sticanje ovog dela suvlasništva nije platio polovinu vrednosti istih, to sudovi pravilnom primenom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, nalaze da je došlo do neosnovanog obogaćenja na strani tuženog, pa je tuženi, kao sticalac bez osnova, dužan platiti tužiocima ovako utvrđeni iznos.

Suprotno navodima revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su sudovi, pravilno cenili istaknuti prigovor zastarelosti od strane tuženog, nalazeći da je isti neosnovan.

Naime, kod ugovora o zajedničkom građenju, zastarevanje počinje da teče od momenta kada je izvršen konačni obračun po završetku radova. U konkretnom slučaju, iako je 12.12.1995. godine izdata upotrebna dozvola, što se ima uzeti kao vreme završetka radova (jer je do tada završena izgradnja objekta i izvedeni svi radovi na otklanjanju uočenih nedostataka na objektu), konačni obračun nikada nije sačinjen, s obzirom da je tuženi osporavao visinu više uloženih sredstava od strane tužilaca. Tužioci su 1995. godine podneli tužbu za utvrđenje većeg suvlasničkog udela na izgrađenoj nepokretnosti od ugovorene ½ , a po osnovu više uloženih sredstava u izgradnju objekta i nabavku mlinskog postrojenja. Međutim, kako je ovakav zahtev tužilaca odbijen pravnosnažnom presudom od 24.03.2009. godine, tužioci su zahtev za isplatu više uplaćenih sredstava mogli podneti tek po donošenju navedene presude, odnosno tek po saznanju da po ovom osnovu – po osnovu više uloženih novčanih sredstava, nisu stekli stvarno pravo u većem udelu od ugovorenog. Iz navedenog proizilazi da je i rok za podnošenje tužbe sa obligaciono-pravnim zahtevom, za isplatu više uplaćenih sredstava, počeo da teče tek 24.03.2009. godine.

Tužba u ovoj pravnoj stvari, sa obligaciono pravnim zahtevom za isplatu više uloženih sredstava, podneta je 29.11.2007. godine odnosno pre pravnosnažnog okončanja postupka po stvarno pravnom zahtevu tužilaca protiv tuženog. U tom momentu tužba jeste bila preuranjena, ali kako (tužba) nije odbačena, već je postupak nastavljen i posle pravnosnažnog okončanja postupka po stvarno pravnom zahtevu tužilaca, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da potraživanje tužilaca nije zastarelo, odnosno da tužba nije podneta po proteku roka iz člana 371. ZOO od momenta kada su tužioci imali pravo na postavljanje ovakvog zahteva.

Prilikom odlučivanja, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu navode revizije kojima se osporava ocena izvedenih dokaza, ali s obzirom da se na ovaj način zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, to ih posebno nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, u skladu sa odredbom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.