U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tačka 4. ZPP, s obzirom da nije bilo uslova za preinačenje prvostepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nepokretnosti koje su predmet spora oduzete su od bivše vlasnice VV, rođene ... na osnovu rešenja Sreske komisije za eksproprijaciju Sreza Zlatiborskog u Čajetini od 18.10.1948. godine. Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd od 12.01.2017. godine, usvojen je zahtev tužilja, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine tužilja, zakonskih naslednica bivše vlasnice VV rođene ..., na po ½ idealnog dela na nepokretnoj imovini koju čini objekat postojeći na kat. parceli .. upisanoj u LN .. KO Čajetina, kao objekat turizma, izgrađen bez odobrenja za gradnju, spratnosti PO+PR+1 sprat+PK u državnoj svojini Republike Srbije, čiji je držalac tužena, na građevinskom zemljištu, kat. parceli .. ukupne površine 17ari i71m2 upisanoj u LN .. KO Čajetina, u državjnoj svojini Republike Srbije sa pravom korišćenja tužene i na gradskom građevinskom zemljištu kat. parceli .. KO Čajetina, ukupne površine 9ari i 44m2 koja nepokretnost je upisana u LN .. KO Čajetina u državnoj svojini Republike Srbije sa pravom korišćenja tužene. Tačkom 2. rešenja utvrđeno je da tužena ima pravo da nakon donošenja rešenja o vraćanju nepokretnosti kao zakupac koristi predmetnu nepokretnost za svoju delatnost u periodu koji je neophodan za prilagođavanje njenog poslovanja, ali ne duže od 3 godine od izvršnosti rešenja o vraćanju imovine, te da se prava i obaveze korisnika restitucije nakon donošenja rešenja urediti ugovorom, a u slučaju da se ugovor ne zaključi u roku od 3 meseca od dana izvršnosti rešenja o vraćanju imovine, svaka stranka može zahtevati da sud svojom odlukom uredi njihov odnos. Rešenje Agencije za restituciju od 12.01.2017. godine, snabdeveno je klauzulom pravnosnažnosti od 13.06.2019. godine i klauzulom izvršnosti od 17.03.2017. godine. Tužilje su na osnovu tog rešenja izvršile upis prava svojine sa po ½ idealnog dela na nepokretnostima koje su predmet rešenja. Dana 21.10.2019. godine obratile su se tuženoj sa ponudom za zaključenje ugovora o zakupu, na koju tužena nije odgovorila. Tužena je i dalje u posedu predmeta restitucije - spornog objekta koji koristi isključivo za odmor, rehabilitaciju i smeštaj lica zaposlenih kod tužene radi lečenja profesionalnih oboljenja. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđena je visina izgubljene zakupnine za period od marta 2017. godine zaključno sa decembrom 2022. godine u ukupnom iznosu od 13.603.984,30 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan, te da dosuđeni iznos utvrđenjen veštačenjem predstavlja visinu zakupnine koju bi tužena bila u obavezi da plati za korišćenje prostora koji je tužiljama vraćen u postupku restitucije.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda i odbio žalbu tužene kao neosnovanu, nalazeći da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje izveo pravilan činjenično-pravni zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo. Tužena koristi nepokretnosti tužilja, a neplaćanjem zakupnine u označenom periodu neosnovano se obogatila, pa je u tom smislu pravilno usvojen tužbeni zahtev na osnovu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima.

Nisu osnovani navodi u reviziji tužene da je u predmetnom objektu turizma tuženi obavljao svoju registrovanu delatnost, nije izdavao u zakup, a u slučaju da je tuženi predmetne nepokretnosti koristio za izdavanje zakupcima i tako uvećao svoju imovinu mogla bi da se primeni odredba člana 219. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada neko tuđu stvar upotrebi u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. Tužena se neosnovano obogatila neplaćanjem zakupnine za taj prostor u označenom periodu pa je u tom smislu pravilno usvojen tužbeni zahtev shodno odredbi člana 219. ZOO. Korist tužene se sastoji od upotrebe imovine tužilja i to upravo u visini zakupnine koju bi bila dužna da plaća po redovnom toku stvari da je sa tužiljama zaključila ugovor o zakupu na tri godine, pa su tužilje bile uskraćene za prihode koje su mogle ostvariti.

Nisu osnovani ni navodi u reviziji da tužena nije obveznik vraćanja imovine, niti obveznik predaje nepokretnosti u državinu tužiljama. U rešenju Agencije za restituciju od 12.01.2017. godine, u tački 2. konstatovano je da tužena ima pravo da nakon donošenja rešenja o vraćanju nepokretnosti kao zakupac koristi predmetnu nepokretnost za svoju delatnost u periodu koji je neophodan za prilagođavanje njenog poslovanja, ali ne duže od 3 godine od dana izvršnosti rešenja o vraćanju imovine. Pošto ugovor o zakupu nije sačinjen u smislu člana 20. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenja, to se tužena za period od izvršnosti rešenja – marta 2017. godine pa nadalje, pošto je i dalje u posedu predmeta restitucije, neosnovano obogatila na račun tužilja, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Pozivanje tužene u reviziji da tužena nije izdavala predmetne nepokretnosti u zakup, već ih je koristila za obavljanje delatnosti od javnog značaja, nije osnovano s obzirom da se delatnošću od javnog značaja ne može smatrati odmor, rehabilitacija i smeštaj lica zaposlenih kod tužene radi lečenja profesionalnih oboljenja, na koji način se nepokretnosti koje su predmet spora koriste od strane tužene.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković