Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž2 233/24 08.05.2024. godine, stavom prvim izreke, žalbe tužilaca i tuženog delimično usvojio, delimično odbio i presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P2 914/22 od 12.12.2023. godine preinačio u pobijanom delu odluke o izdržavanju dece tako što je odbio tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog za izdržavanje maloletnog VV za period od 24.06.2022. godine do 06.12.2022. godine i obavezao tuženog da na ime doprinosa za izdržavanje maloletnog VV pored dosuđenih 18.000,00 dinara, plaća još 7.000,00 dinara, ukupno 25.000,00 dinara mesečno, počev od ... godine kao dana rođenja maloletnog VV pa ubuduće sve dok za to budu postojali zakonski uslovi, da dospele rate plati odjednom, a buduće svakog 10-og u mesecu za tekući mesec sa zakonskom zateznom kamatom na svaku dospelu ratu počev od dospelosti do isplate, uplatom navedenih iznosa na tekući račun majke AA. Istim stavom presuda je potvrđena u preostalom pobijanom usvajajućem i odbijajućem delu. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka. Stavom trećim izreke, naloženo je prvostepenom sudu da izvrši ispravku očigledne greške u izreci prvostepene presude (stav osam) u pisanju brojeva tako što će umesto napisanih: „115 dana” pisati: “15 dana ”.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u potvrđujućem delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o pravu stanovanja tužilaca na stanu tuženog, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA i tuženi GG zaključili su brak 08.01.2019. godine. U toku trajanja braka rođeno je dvoje dece, ćerka GG ... godine u ..., ... i VV u toku trajanja ovog postupka 07.12.2022. godine u ... . Nakon zaključenja braka, tuženi je nastavio da živi u ... dok je tužena sa maloletnom ćerkom živela u stanu u ulici ... broj ... u ..., čiji je vlasnik tuženi. Tuženi je često dolazio u ... gde bi provodio 15 do 30 dana. Tužilja je takođe odlazila u ... . Do prekida njihove zajednice došlo je 25.04.2022. godine, u vreme dok je tužilja bila u ..., kada je tužilja napustila tuženog i vratila se pre planiranog vremena u ... . Pravosnažnom presudom donetom u ovom postupku brak stranaka je razveden, maloletna deca poverena su majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, obavezan je tuženi da doprinosi izdržavanju maloletne dece i uređen je način održavanja ličnih odnosa tuženog sa decom. U tom delu se presuda ne pobija revizijom. Stan u ..., u ulici ... br. ..., tuženi je stekao na osnovu ugovora o poklonu od 04.11.2021. godine koji je zaključio sa roditeljima, kao poklonodavcima. Dana 20.05.2022. godine roditelji su protiv tuženog podneli tužbu radi opoziva ovog ugovora. Tuženi je u tom postupku priznao tužbeni zahtev te je doneta presuda na osnovu priznanja 22.07.2022. godine, koja presuda nije pravnosnažna. Po prekidu zajednice sa tuženim, tužilja sa maloletnom decom živi u stanu u ... u ulici ... . Stan se nalazi u okviru kuće površine 70m2 a kuća je u sastavu poslovnog objekta firme „...” čiji su vlasnici tužilja i njena sestra. Ova kuća je vlasništvo pomenute firme. U toj firmi tužilja je zaposlena kao .... Tuženi živi u ... u iznajmljenom stanu. Ima svoju firmu u kojoj radi kao ... .

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da su ispunjeni uslovi iz člana 194. Porodičnog zakona i ustanovili su pravo stanovanja tužilaca-maloletne dece zajedno sa njihovom zakonskom zastupnicom, tužiljom prvog reda, na stanu čiji je vlasnik tuženi.

Vrhovni sud je ocenio da se revizijom tuženog neosnovano pobija drugostepena presuda zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema članu 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta (Zakon o ratifikaciji konvencije Ujedinjenih Nacija o pravima deteta „Službeni list SFRJ“-Međunarodni ugovori broj 15/90 i „Službeni list SRJ“ – Međunaroni ugovori broj 4/96 i 2/97), u svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira da li ih preduzimaju javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, najbolji interes deteta biće od prvenstvenog značaja. Države članice se obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajuću u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja, ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i da preduzimaju po tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (stav 2). Ova obaveza preuzeta je članom 6. stav 1. Porodičnog zakona kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta.

Prema članu 4. navedene Konvencije, države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u toj Konvenciji, a po članu 27. stav 1. i 2. države članice priznaju pravo svakog deteta na životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta i roditelj ili druga lica odgovorna za dete imaju prvenstveno odgovornost da, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta.

Odredbom člana 194. Porodičnog zakona, propisano je da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu. Pravo stanovanja traje do punoletstva deteta. Nemaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanjem njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja.

U konkretnom slučaju konstituisanjem prava stanovanja u korist maloletne dece i majke, kao roditelja koji vrši roditeljsko pravo, a koji nemaju pravo svojine na useljivom stanu, pruža se zaštita prava dece na dom i zaštita najboljeg interesa maloletne dece. Neosnovano se revizijom ukazuje na to da je tužilja AA suvlasnik useljivog stana koji se nalazi u ... u ulici ... broj ..., te da stanovanjem u tom stanu, tužilja ima rešeno stambeno pitanje. Naime, tužilja nije vlasnik stana u kome po prekidu bračne zajednice živi sa maloletnom decom, već je stan vlasništvo firme, pri čemu je bez uticaja činjenica da je tužilja suvlasnik firme.

Po oceni ovog suda, ustanovljavanjem prava stanovanja u korist tužilaca opravdano se daje prednost zaštiti interesa maloletne dece kroz zaštitu njihovog prava na dom i, s obzirom na imovinske prilike tuženog, ne predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog. Preseljenje dece iz stana u kome su stanovali i koji se nalazi u okviru firme u stan tuženog u okviru istog grada, obezbeđuju se tužiocima uslovi koji im pružaju životni standard primeren njihovim razvojnim potrebama, a odgovornost je roditelja da takav standard omoguće deci.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud odlučio je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s,r,

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković