Prema razlozima drugostepene presude, utvrđeno je da su tužioci vlasnici nepokretnosti koja je predmet tužbenog zahteva jer su ranije stekli nepokretnost u odnosu na tuženog, na osnovu ugovora o kupoprodaji koji nije bio overen, ali je konvalidiran njegovim ispunjenjem u celosti, nalaze se u posedu nepokretnosti i bili su savesni za sve vreme držanja nepokretnosti. Tužioci su zaključenjem pisanog ugovora o kupoprodaji iz 1998. godine zasnovali zakonitu i savesnu državinu na predmetnoj kući, u čijoj se državini i dalje nalaze. Kako su tužioci kao pribavioci bili savesni, a tuženi kao naknadni sticalac nepokretnosti nesavestan, oni imaju po nalaženju nižestepenih sudova jači pravni osnov u odnosu na tuženog, bez obzira što je tuženi u međuvremenu ishodovao upis svog prava svojine u Katastru nepokretnosti. Tuženi je nepokretnost stekao naknadno 2001. godine, na osnovu Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti sa GG kao prodavcem, za koji je u parnici pokrenutoj od strane ovde tužilaca utvrđeno da je ništav, ali ta odluka nije pravnosnažna. Tuženi je u postupku legalizacije pribavio odobrenje za izgradnju i dozvolu za upotrebu objekta vikend stanovanja. Tužioci su u postupku vođenom protiv prodavaca, od kojih su oni kupili spornu nepokretnost, izdejstvovali pravnosnažnu presudu kojom je utvrđeno da su po osnovu konvalidiranog pisanog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti suvlasnici sa po jednom idealnom polovinom predmetne kuće. Iz tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su izveli materijalnopravni zaključak da tužioci kao savesni pribavioci, u odnosu na tuženog kao kasnijeg nesavesnog sticaoca, imaju jači pravni osnov za sticanje svojine na označenoj nepokretnosti, bez obzira što se tuženi upisao u Registar nepokretnosti. Istovremeno prenosom prava na objektu, u skladu sa odredbom člana 18. i 19. Zakona o građevinskom zemljištu, važećeg u vreme zaključenja Ugovora o kupoprodaji, izvršen je i prenos prava na zemljištu pod objektom i zemljištu koje služi za redovnu upotrebu objekta, a čija tužbom opredeljena površina nije osporena.

Pravo svojine na nepokretnosti se u skladu sa odredbom člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Upis u javnu knjigu nije jedini način sticanja prava svojine na nepokretnosti, na šta upućuje i navedena odredba u delu formulacije „na drugi odgovarajući način određen zakonom“. U tom smislu sudska praksa prepoznaje i reguliše situacije kada je više lica zaključilo posebne pravne poslove radi sticanja prava svojine na istu nepokretnost. U tom slučaju kada su svi pribavioci savesni, a nijednom nepokretnost nije predata u državinu niti je ishodovao upis u javnu knjigu, jači pravni osnov ima raniji kupac. Pribavilac koji je ishodovao upis u javnu knjigu ima jači pravni osnov u odnosu na onog koji nije ishodovao upis. Ako nijedan pribavilac nije upisan u javni registar, jači je u pravu kupac kome je nepokretnost predata u državinu. Međutim, ukoliko je jedan pribavilac savestan, a drugi nije, raniji savesni pribavilac ima jači pravni osnov i u slučaju kada je nepokretnost predata u državinu kasnijem pribaviocu ili je kasniji pribavilac ishodovao upis u javni registar. Ugovor na osnovu kog su tužioci stekli predmetnu nepokretnost i njegova punovažnost razmatrani su u sudskom postupku, u kome je pravnosnažno utvrđeno da je taj ugovor konvalidiran i da su tužioci na osnovu njega stekli pravo svojine na ½ idealnih delova predmetne nepokretnosti. Otuđenje nepokretnosti u toku parnice ne utiče na tok postojeće parnice, u smislu odredbe člana 204. stav 1. ZPP, koja predviđa da ako stranka otuđi stvar ili pravo u kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica sa istim strankama dovrši. Revizija po osnovu odredbe člana 404. ZPP ne može da se izjavi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, niti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Nepokretnost koja je predmet tužbenog zahteva je identifikovana u izreci prvostepene presude i kao takva podobna da predstavlja predmet prava svojine.

Imajući u vidu sve navedeno, Vrhovni sud nalazi da ne postoje razlozi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj jer ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti drugi razlozi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog nedozvoljena u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 30.01.2008. godine. Vrednost predmeta spora pobijenog dela iznosi 500.000,00 dinara po tužiocu, prema visini određene sudske takse.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora ne dostiže zahtevani revizijski cenzus za odlučivanje, sledi da je revizija tuženog nedozvoljena.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković