Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4646/15 od 18.05.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 589/12 od 26.05.2015. godine, u delu stava prvog izreke, kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 110.000,00 dinara, sa zakonskom kamatom počev od 26.05.2015. godine do isplate, kao i u stavovima trećem, petom, šestom i desetom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 589/12 od 26.05.2015. godine u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko iznosa od 110.000,00 dinara do iznosa od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.05.2015. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 589/12 od 26.05.2015. godine, u stavovima drugom, četvrtom, sedmom i osmom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...55/14), pa je našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno je da je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Požarevcu Ki 67/07 od 13.07.2007. godine, sprovedena istraga protiv tužioca, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo primanja mita iz člana 367.stav 1. Krivičnog zakonika. Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Požarevcu Ki br. 50/2007 od 28.07.2007. godine tužiocu je na osnovu člana 142. stav 2. tačka 2 .i 5. ZKP određen pritvor iz razloga što je istražni sudija našao da postoje naročite okolnosti koje ukazuju da bi osumnjičeni ometao istragu uticajem na svedoke ukoliko pritvor ne bi bio određen, jer se radi o krivičnom delu za koje je propisana kazna preko 10 godina zatvora, pa sam način izvršenja, s obzirom da se radi o pripadniku MUP RS, predstavlja tešku okolnost krivičnog dela, te je određivanje mere pritvora opravdano iz iznetih razloga. Okružno javno tužilaštvo u Požarevcu je podiglo optužnicu Okružnom sudu Požarevac Kt 132/07-103 dana 15.08.2007. godine, protiv tužioca zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 1. KZ RS. Rešenjem Okružnog suda u Požarevcu Kv 159/07 od 15.08.2007. godine ukinut je pritvor prema tužiocu, a Okružni sud u Požarevcu je dana 31.12.2007. godine doneo presudu K 96/07 kojom je tužilac oslobođen od optužbe za izvršenje navedenog krivičnog dela. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž1 br. 637/08 od 15.04.2008. godine ukinuta je presuda Okružnog suda u Požarevcu K 96/07 od 31.12.2007. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje. Okružni sud u Požarevcu je 30.12.2008. godine doneo presudu K 141/08 kojom je tužilac oslobođen od optužbe za izvršenje navedenog krivičnog dela. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 102/10 od 21.12.2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba Javnog tužioca Okružnog javnog tužilaštva u Požarevcu i potvrđena presuda Okružnog suda u Požarevcu K 141/08 od 30.12.2008. godine. Na osnovu rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova, kabinet ministra 01 br. ... od 28.09.2007. godine tužiocu je prestao radni odnos sa danom 05.10.2007. godine, zbog bezbednosnih smetnji. Presudom Vrhovnog suda Srbije U 4340/08 od 16.06.2009. godine odbijena je tužba tužioca protiv navedenog rešenja. Tužilac je proveo u pritvoru 22 dana i za to vreme je trpeo strah i duševne patnje. Takođe, pritvor je uticao i na njegovo porodično stanje, budući da se odmah po izlasku iz pritvora razveo. Kolege, komšije i prijatelji su ga izbegavali, više nije mogao nigde da se zaposli, a ceo taj postupak je bio medijski propraćen kako u štampanim, tako i u elektronskim medijima.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom čl. 560. stav 1. tačka 1. ZKP, te 172. i 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ocenio da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti zbog neosnovanog lišenja slobode, u iznosu od 300.000,00 dinara. Navedeni novčani iznos kao pravičnu naknadu dosudio mu je zajedno sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu člana 277. stav 1. ZOO i istovremeno odbio zahtev tužioca po istom pravnom osnovu preko dosuđene naknade kao previsoko postavljen. Prvostepeni sud je delimično usvojio a delimično odbio tužbeni zahtev tužioca na ime naknade materijalne štete, nalazeći da tužiocu pripada naknada štete na ime izgubljene zarade za mesec avgust, septembar i 4 dana oktobra, kao i da mu pripada pravo da se kod nadležnog Republičkog fonda PIO uplate doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinosi za zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti za period od 01.08.2007. do 04.10.2007.godine, kao i da se, nakon izvršene uplate navedenih doprinosa preda uredno popunjen M4 obrazac, dok je našao da zahtevi za isplatu zarade od trenutka kada je tužiocu prestao radni odnos kao i za isplatu otpremnine nisu osnovani, jer je tužiocu kod tužene prestao radni odnos rešenjem tuženog počev od 05.10.2007.godine, pre nego što je ispunio uslove za penziju. Prvostepeni sud je odbio zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da o svom trošku objavi presudu Okružnog suda u Požarevcu K 141/08 od 30.12.2008. godine, kojom je tužilac oslobođen od optužbe, nalazeći da se tužiocu potpuna satisfakcija zbog povrede prava ličnosti za koje je trpeo duševne bolove postiže dosuđivanjem novčane naknade.

Drugostepeni sud je u postupku po žalbama stranaka prihvatio kao pravilno činjenično utvrđenje i pravno zaključivanje prvostepenog suda, osim u odnosu na visinu dosuđene naknade tužiocu za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda i slobode i prava ličnosti zbog neosnovanog lišenja slobode. U tom delu je preinačio prvostepenu presudu i dosudio tužiocu 110.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.05.2015. godine, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko iznosa od 110.000,00 dinara do iznosa od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.05.2015. godine odbio kao neosnovan. Drugostepenom presudom je takođe, u preostalom usvajajućem i odbijajućem delu, prvostepena presuda potvrđena.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 4646/15 od 18.05.2016. godine, u stavu drugom izreke, u delu kojim je odbijen zahteva tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda časti, slobode i prava ličnosti zbog neosnovanog lišenja slobode preko dosuđenih 110.000,00 dinara a do iznosa od 300.000,00 dinara, zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava i to odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz ovog razloga Vrhovni kasacioni sud je preinačio navedenu presudu i odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Ceneći okolnosti konkretnog slučaja, dužinu perioda u kome je tužilac bio lišen slobode, težinu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, strah i duševne patnje koje je zbog lišenja slobode trpeo, a imajući u vidu porodično stanje tužioca, činjenicu da se nakon izlaska iz pritvora razveo, reakciju njegovog okruženja nakon izlaska iz pritvora, nemogućnost zaposlenja i medijsku propraćenost postupka, Vrhovni kasacioni sud nalazi da dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete u iznosu od 110.000,00 dinara nije adekvatan značaju povređenog dobra tužioca i cilju kome ta naknada služi.

Zato je presuda drugostepenog suda delimično preinačena, pa je na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, tužena obavezana da tužiocu preko dosuđenog iznosa od 110.000,00 dinara isplati još iznos od 90.000,00 dinara, što čini ukupan iznos od 200.000,00 dinara, koji po oceni Vrhovnog kasacionog suda predstavlja pravičnu naknadu kojom će se postići satisfakcija tužioca za pretrpljene duševne patnje. Tužiocu je dosuđena, shodno članu 277. Zakona o obligacionim odnosima, i kamata od donošenja prvostepene odluke do isplate.

Odredba člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, obavezuje sud da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, a i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Traženi iznos naknade nematerijalne štete preko dosuđenih a do traženih 9.000.000,00 dinara previsoko je postavljen, pa je Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu kriterijume za određivanje visine pravične naknade reviziju tužioca u preostalom delu odbio kao neosnovanu. Ni jednim revizijskim navodom ne dovodi se u sumnju pravilnost ocene da iznos od 200.000,00 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu i da je ista srazmerna jačini i trajanju duševnih bolova, koje je tužilac pretrpeo.

Pravilno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo kada je odlučeno o zahtevu za naknadu materijalne štete i zahtevu za objavljivanje presude Okružnog suda u Požarevcu K 141/08 od 30.12.2008. godine. Razloge za delimično usvajanje a delimično odbijanje tužbenog zahteva za naknadu traženih vidova materijalne štete sadržane u nižestepenim presudama, prihvata kao pravilne i Vrhovni kasacioni sud. Drugostepeni sud je u pobijanoj presudi cenio navode i razloge u žalbi stranaka i za svoju ocenu dao detaljne i prihvatljive razloge.

Kako ni u odnosu na odluku o zahtevu za naknadu materijalne štete ne postoje razlozi na kojima je zasnovana revizija tužioca, kao ni razlozi koje revizijski sud uzima u obzir po službenoj dužnosti, primenom člana 405. stav 1. ZPP i u ovom delu je odlučeno kao u stavu drugom izreke, a primenom člana 407. stav 1. ZPP, kao u stavu prvom izreke.

Tužilac nije revizijom pobijao odluku o troškovima postupka, pa nije bilo uslova za njenu ocenu ili korekciju. Osim toga, revizijom nije postavio i opredelio ni zahtev za naknadu troškova njenog izjavljivanja, zato revizijski sud ovom presudom o delimičnom usvajanju i odbijanju tužiočeve revizije nije odlučio o troškovima, na osnovu člana 161. stav 1. i 2., u vezi člana 159. stav 1. i 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić