Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu s kojim nije uspela u sporu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi BB je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud nalazi da je, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, revizija nedozvoljena u delu kojim se drugostepena presuda pobija u stavu drugom izreke u pogledu odluke o kamati na dosuđene iznose naknade štete.

Naime, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka (član 403. stav 2. tačka 2); ali i da se, ako je za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima samo vrednost glavnog zahteva i da se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev (član 28) i da revizija nije dozvoljena ni u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3).

U delu kojim se revizijom pobija presuda kojim je odbijen zahtev tužilje za kamatu na dosuđene iznose naknade štete za period od 24.04.2017. do 15.11.2017. godine, okolnost što je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u pogledu kamate ne čini dozvoljenom reviziju na taj deo presude, pošto se to preinačenje odnosilo na odluku o sporednom potraživanju, a protiv takve odluke revizija nije dozvoljena. Zbog toga je Vrhovni sud u tom delu odbacio reviziju kao nedozvoljenu stavom prvim izreke ovog rešenja, primenom člana 413. ZPP.

U preostalom delu koji se pobija revizijom Vrhovni sud je ispitao drugostepenu presudu na osnovu odredaba člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi BB, specijalista plastične rekonstruktivne i esteske hirurgije, kod tužilje je s uspehom izveo dve operacije redukcije kože i masnog tkiva (stomaka u julu 2002. godine i butina u julu 2003. godine). Nakon što ga je tužilja više puta kontaktirala, postignut je dogovor da joj tuženi lekar izvrši i operaciju smanjenja grudi u tuženoj bolnici, sa kojom je on sarađivao na osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji od 2006. godine. Tužilja, koja je pušač i u vreme operacije bila teška 130 kg, potpisala je pristanak na operaciju odštampan na tipskom formularu i za operaciju je platila 3.500 evra tuženom BB, koji ju je operisao 11.07.2006. godine i otpustio iz bolnice sutradan po operaciji, da bi se tužilja već narednog dana javila zbog zategnutosti u grudima i curenja iz rane. Sledećih sedam dana odlazila je na previjanja, ali su se zatim pojavile komplikacije na desnoj dojci (rašivanje rane). Postoperativno praćenje i kontrolu tužilje vršio je tuženi lekar do 30.07.2006. godine (zatim je odsustvovao zbog profesionalnih razloga o čemu je tužilja ranije bila obaveštena), a potom drugi lekar tužene bolnice. Pošto se rana komplikovala izvedena je druga operacija 01.08.2006. godine, kojom prilikom je rana zatvorena režnjem kože i plasiran dren, koji je skinut pred tužiljin povratak u Norvešku, gde je ona nastavila lečenje nekroze tkiva dojke, započevši ujedno i psihijatrijsko lečenje. Kod tužilje je nastupila asimetrija dojki - desna dojka je manjeg volumena i na istoj, umesto bradavice, postoji ožiljno tkivo.

Propusta u hirurškom lečenju, kao ni prilikom lečenja u postoperativnom periodu, nije bilo. Tehnika („strombeck“) primenjena kod primarne operacije redukcije dojki predstavlja jednu od više mogućih metoda opisanih u stručnoj literaturi i jednu od tri najčešće sprovođenih u bolnicama širom sveta i izabrana je jer obezbeđuje dobru cirkulaciju u preostalom tkivu, a dreniranje operativnih rana posle operacije nije uobičajeno. Poštovana su i pravila sekundarne hirurške obrade rane. Pravilno je donet i zaključak da se nastavi sa svakodnevnim ambulantnim previjanjima do momenta zarastanja rane ili do momenta kada će stanje rane dozvoliti ušivanje, a sekundarna operacija je izvedena u nastojanju da se sekundarni defekt što pre zatvori i time poboljša estetski rezultat i da se skrati vreme posle operativnog oporavka. Tokom operacije, a i po otpustu, sprovedena je adekvatna profilaktična, antibiotska i analgetska terapija. Tužilja ni u jednom trenutku nije bila životno ugrožena (postojala je baketerijska infekcija operativne rane, ali nije bilo sistemske infekcije niti sepse) i pri otpustu je bila dobrog opšteg stanja bez znakova infekcije. 

Avaskularna i aseptična nekroza kože i potkožnog masnog tkiva (nekroza je odumiranje ćelija tkiva), do koje je kod tužilje došlo u konkretnom slučaju, može nastati usled najrazličitijih faktora, pa i onih neposredno vezanih za konkretnog pacijenta, i to kako unutrašnjih (gojaznost, hronične bolesti, dijabetes, urođena nejednaka vaskularizacija masnog, žlezdanog i kožnog tkiva dojki itd) tako i spoljašnjih (pušenje, alkoholizam, zloupotreba droga, hirurška metoda i drugo) i na njih hirurg slabo može uticati. Generalno posmatrano ovakva operacija rizična je kod ekstremno gojaznih osoba i nikotinskih zavisnika koji pripadaju grupi pacijenata sa izuzetno visokim faktorom rizika od nastanka postoperativnih komplikacija. U konkretnom slučaju kombinacija faktora koji su mogli dovesti do nekroze tkiva su gojaznost i nikotinska zavisnost, kao i moguća urođena asimetrična odnosno nejednaka faskularizacija masnog, žlezdanog i potkožnog tkiva dojke. Obavezno je da se pacijenti upozore na apstinenciju od nikotina makar za vreme izvođenja hirurškog zahvata i perioda zarastanja rane, a preporučuje se i redukcija telesne mase. Kod tužilje je razvoj nekroze masnog tkiva, pa i bradavice, uzrokovan neadekvatnom asimetričnom cirkulacijom, s tim da ona ne uslovljava opasnost od gubitka dojki niti nemogućnost laktacije.

Tužilja je trpela fizičke bolove umerenog intenziteta neposredno nakon operacija, s tim što je tri sata pre druge operacije trpela i jak strah. Strah srednjeg inteziteta bio je praćen zabrinutošću za izgled dojki i njihovu buduću funkciju (nameravala je da ima još jedno dete), trajao je koliko i lečenje - sedam meseci i redukovao se na strah slabog intenziteta u trajanju od još mesec dana. Kod tužilje postoji naruženost koja se ogleda u asimetriji dojki (desna dojka je manjeg volumena i na njoj, umesto bradavice, postoji ožiljno tkivo) i kožnim naborima na obe spoljašnje strane grudi na krajevima ožiljaka od rezova. Tužilja svoje telo nakon operacija doživljava kao naruženo, neprivlačno i odbojno, a sebe nekompetentnom u psihoseksualnom smislu, nije mogla da prihvati svoj novi izgled, razvela se, postala depresivna i započela je lečenje kod psihijatra i psihologa (psihoterapijski). Pogoršanje psihičkog stanja nastalo je kod tužilje tokom njene treće trudnoće (porodila se u martu 2015. godine) kada je bila hospitalizovana sa dijagnozom depresivna epizoda srednje jačine. Tužilja se i sada leči, a to je u uzročno- posledičnoj vezi sa izgledom njenih dojki nakon operacije i kod nje izaziva reaktivnu depresivnost koja u fazama dekompenzacije može da ide do suicidnosti i za 20% umanjuje njenu životnu aktivnost.

Kod tako uvrđenog činjeničnog stanja provostepeni sud je, s pozivom na odredbe čl. 154, 158, 170, 171. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, kao i čl. 28. i 40. Zakona o zadravstvenoj zaštiti, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da naknade tužilji materijalnu i nematerijalnu štetu.

Prvostepeni sud je svoju odluku zasnovao na zaključku da su oba tužena odgovorna za štetu koju je tužilja pretrpela. Tuženi lekar odgovoran jer je načinio lekarsku grešku i tužilju nije propisno upozorio na sve rizike operacije i na mogućnost nastanka komplikacije, koja se i desila, i time joj nije omogućio da sagleda sve okolnosti i odluči da li će se podvrći intervenciji, te da nije pružio dokaze da je poštovao tužiljino pravo na informisani pristanak. Tužena bolnica je pak odgovorna jer je šteta nastupila zbog propusta lekara koji je faktički obavljao poslove iz delokruga tužene bolnice, zbog čega je tužena bolnica pasivno legitimisana saglasno članu 3. ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji kojim je propisano da se davalac usluga (bolnica) obavezuje da usluge izvrši u skladu sa propisima o obavljanju zdravstvene delatnosti, te da odgovara za njihov kvalitet. Osim toga, prvoj operaciji, onoj zbog koje je tužilja pretrpela štetu, tuženom lekaru koji ju je izveo, asistirao je lekar koji je direktor tužene bolnice, koji takođe ima obavezu da o svim rizicima obavesti tužilju, a propustio je da to učini.

Po zaključku drugostepenog suda, krivica tuženog lekara ne postoji po pitanju nestručno izvedenog operativnog zahteva odnosno nestručnog lečenja, već zato što nije postupio sa pažnjom dobrog stručnjaka uz uvažavanje pravila struke u šta spada i obaveštavanje pacijenta o svim rizicima i informisani pristanak na operaciju. Njemu je bilo poznato (tužilja mu je to saopštila) da u Norveškoj u pojedinim klinikama odbijaju da operišu pušače, te da su odbili da operišu tužilju zbog debljine i zato što je pušač, ali je on uprkos tome nije upozorio na sve moguće rizike, između ostalog i na mogućnost nastupanja avaskularne i aseptične nekroze kože i potkožnog masnog tkiva koje se javlja kao posledica smanjene prokrvljenosti tkiva, koja je kod tužilje i nastupila, pri čemu je tipski formular koji je tužilja potpisala štur i ne pruža sve informacije pacijentu. Propustom tuženog lekara u pogledu obaveštavanja povređeno je tužiljino pravo na samoodređenje, kao sastavni deo Ustavom zejmčenog prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25 Ustava Republike Srbije). Naime, da bi se u slučaju poput konkretnog omogućilo smisleno korišćenje ovog prava, obaveštenje treba da sadrži informacije o svim dijagnostičkim i terapijskim zahvatima (operacije, injekcije, lekove, zračenje i sl) tako da omogući pacijentu da u glavnim crtama spozna vrstu, doseg, tok, rizike i posledice medicinskog zahvata pre nego što na njega pristane. Manljivo, šturo, odnosno nepotpuno obaveštavanje o rizicima medicinskog zahvata kod pacijenta nužno izaziva pogrešnu procenu o zahvatu u celini. Kada pri takvom obaveštavanju nastane komplikacija, kao što se desilo u konkretnom slučaju, propust da pravilno i potpuno obavesti pacijenta o mogućim rizicima medicinskog zahvata čini lekara koji je taj zahvat preduzeo odgovornim za naknadu štete, bez obzira na postojanje uopštene pismene saglasnosti, jer prihvatanje uobičajenih rizika operativnog zahvata ne znači i prihvatanje posledica rizika koji pacijentu nisu predočeni. Zbog propusta tuženog lekara da obavesti tužilju o mogućim rizicima od nastanka komplikacija i štetnih posledica medicinskog zahvata kome se podvrgava, koje su potom i nastupile, odnosno zbog nepoštovanja tužiljinog prava na informisani pristanak propisanog članom 28. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“ br. 107/2005) koji je važio u to vreme, ispunjeni su uslovi iz člana 32. stav 2. istog zakona prema kome pristanak kome nisu prethodila potrebna obaveštavanja u skladu sa članom 28. ovog zakona ne obavezuje, a nadležni zdravstveni radnik koji preduzima medicinsku meru u ovom slučaju snosi rizik za štetne posledice.

Međutim, u pogledu odmeravanja iznosa naknade za sve vidove štete, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima kada je odmerio novčanu naknadu za tužiljina trpljenja, pa je u ovom delu prvostepenu presudu preinačio i iznose novčane naknade za strah i duševne bolove zbog naruženosti i umanjenja životne aktivnosti, kao previsoko odmerene i stoga neosnovane, drugim stavom izreke odbio, preko dosuđenih iznosa za koje je prvostepenu presudu potvrdio prvim stavom izreke. Budući da se naknada nematerijalne štete dosuđuje u momentu presuđenja, od tog momenta dospeva potraživanje te naknade, te od presuđenja teče kamata na dosuđeni novčani iznos naknade, zbog čega je drugostepeni sud prvostepenu presudu preinačio i zahtev za isplatu kamate na dosuđene iznose naknade štete za period pre presuđenja odbio, stavom drugim izreke.

U pogledu odgovornosti tužene bolnice, drugostepeni sud je imao drugačiji pravni stav od prvostepenog suda, te je u odnosu na tuženu bolnicu tužbeni zahtev odbio stavom trećim izreke, zbog nedostatka pasivne legitimacije, shodno tada važećem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti i ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji od 01.06.2006. godine, prema kome je tužilja bila u obligacionom odnosu ne sa tuženom bolnicom, već samo sa tuženim lekarom, sa kojim je dogovorila i njemu platila medicinsku uslugu, dok je tužena bolnica bila u obligacionom odnosu takođe samo sa tuženim lekarom, a ne i sa tužiljom, i to takvom odnosu u kome je postojala dužnost tužene bolnice da tuženom lekaru pruži usluge, odnosno da mu obezbedi adekvatan prostor, opremu, hirurške instrumente, lekove, potrošni hirurški materijal i slično i te usluge zauzvrat naplati od tuženog, koji nije bio kod nje zaposlen.

Pravilna je odluka drugostepenog suda u delu koji tužilja pobija revizijom.

Po nalaženju Vrhovnog suda drugostepeni sud je pravilno odlučio kada je prvostepenu presudu preinačio i delimično odbio tužbeni zahtev u pogledu novčane naknade za strah i duševne bolove zbog naruženosti i umanjenja životne aktivnosti. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je svoju odluku obrazložio jasnim, potpunim i pravilnim razlozima. Dosuđenom novčanom naknadom obezbeđuje se mogućnost tužilji da priušti sebi određene stvari ili zadovoljstva kojima će umanjiti trpljenja prouzrokovana štetnim događajem i da tako u određenoj meri pospeši svoje emotivno i psihičko stanje. Imajući u vidu okolnost da naknada nematerijalne štete nema kazneni karakter i da zavisi od ekonomskog stanja društva u kome se dosuđuje, a ne od nesumnjivo i znatno boljeg ekonomskog stanja društva u kome tužilja živi, dosuđivanje većih iznosa naknade ne bi bilo u skladu sa svrhom koja se ostvaruje novčanim obeštećenjem i stoga predstavlja neosnovano traženje, pa se revizijom tužilje neosnovano pobija drugostepena presuda.

Kod činjenice da su razlozi iz pobijane odluke potpuni i pravilni, a da se navodima revizije tužilje drugostepena odluka neuspešno osporava, kao i da je pravilna odluka o troškovima postupka, Vrhovni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 414. ZPP.

Kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju potrebne troškove radi vođenja parnice u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke na osnovu člana 165. stav 1. istog zakona.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković