Revizija predviđena navedenom odredbom (posebna revizija) može se izjaviti samo zbog pogrešne primene materijalnog prava. Zato navodi revidenta da je u ovom sporu odlučivao stvarno nenadležni sud, kojima se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 4. ZPP, kao i navodi o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz tačke 10. stava 2. navedenog člana nisu razmatrani prilikom ocene dozvoljenosti i osnovanosti njegove posebne revizije.

Osporenim sporazumom od 28.12.2011. godine zaključenim pred opštinskim organom uprave određena je naknada za nepokretnosti upisane u list nepokretnosti ... KO ..., koje su eksproprisane pravnosnažnim rešenjem od 19.08.2011. godine radi izgradnje autoputa E75 Beograd – Niš – Skoplje, deonica Vladičin Han – Neradovac. Eksproprisane parcele su u katastru nepokretnosti bile upisane kao njive II klase (poljoprivredno zemljište), ali su obuhvaćene Uredbom o utvrđivanju prostornog plana područja infrastrukturnog Koridora Beograd – Niš – Granica Republike Makedonike („Službeni glasnik RS“, br. 77/02 i 59/06) i na njima je izgrađen deo kolovoza, kanal za odvodnjavanje atmosferske vode, nasip i pojas zaštite.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je naznačeni sporazum o naknadi zaključen suprotno članu 42. stav 1. Zakona o eksproprijaciji, jer je njime određena naknada za eksproprisane parcele kao poljoprivredno zemljište, iako su one na osnovu označenog planskog dokumenta koji je stupio na snagu pre donošenja rešenja o eksproprijaciji promenile namenu u građevinsko zemljište. Određivanjem i isplatom naknade po navedenom sporazumu ranijem vlasniku eksproprisanih parcela povređeno je pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, jer mu naknada nije isplaćena prema stvarnom statusu zemljišta u vreme eksproprijacije, i u visini njegove tržišne vrednosti.

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tuženog u ovom sporu nije potrebno odlučivati radi novog tumačenja prava.

Odredbom člana 83. stav 2. Zakona o planirasu i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br.72/09 ... 121/12) propisano je da stupanjem na snagu planskog dokumenta kojim je promenjena namena zemljišta u građevinsko zemljište, vlasnici tog zemljišta stiču prava i obaveze propisane tim zakonom i podzakonskim aktima donetim na osnovu zakona, bez obzira na činjenicu što organ nadležan za upis na nepokretnostima i prava na njima nije sproveo promenu u javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i prava. Prema članu 88. navedenog zakona, kada se planskim dokumentom promeni namena poljoprivrednog i šumskog u građevinsko zemljište, organ nadležan za donošenje planskog dokumenta dužan je da u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu tog dokumenta, organu nadležnom za poslove državnog premera i katastra dostavi planski dokument koji sadrži popis katastarskih parcela kojima je promenjena namena, ili opis granice planskog dokumenta sa popisom katastarskih parcela, sa odgovarajućim grafičkim prikazom (stav 1.); organ nadležan za poslove državnog premera i katastra u roku od 15 dana po dobijanju akta iz stava 1. tog člana, rešenjem provodi nastalu promenu (stav 2.); od dana stupanja na snagu planskog dokumenta kojim je izvršena promena namene poljoprivrednog i šumskog zemljišta u građevinsko zemljište, vlasnik takvog zemljišta ostvaruje sva prava vlasnika na građevinskom zemljištu, u skladu sa tim zakonom (stav 9.).

U kontekstu stava revidenta da je potrebno dozvoliti odlučivanje o njegovoj posebnoj reviziji radi novog tumačenja prava ukazuje se i na odluke Ustavnog suda Už 9026/2014 od 03.11.2016. godine i Už 6745/2015 od 23.03.2017. godine, kojima je utvrđeno da je podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije. Obe ustavne žalbe podnete su protiv pravnosnažnih sudskih odluka donetim u sporovima radi poništaja sporazuma o naknadi za eksproprisano zemljište zaključenih pred opštinskim organom uprave. U tim odluka izražen je stav da je suštinska materijalnopravna pretpostavka za ostvarenje naknade koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 2. Ustava Republike Srbije) tretiranje eksproprisanog zemljišta u skladu sa njegovim stvarnim statusom od strane nadležnog organa (ali i korisnika eksproprijacije), jer od toga zavisi i visina naknade za eksproprisano zemljište. U tom cilju, po stanovištu Ustavnog suda, postoji obaveza organa koji vode postupak eksproprijacije i postupak određivanja naknade za eksproprisano zemljište, ali i pravnih lica koja se javljaju kao korisnici eksproprijacije, da se staraju i preduzimaju sve neophodne mere kako bi se omogućilo vlasniku oduzetog zemljišta da ostvari naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Odluka Ustavnog suda Už 181/2023 od 31.10.2024. godine, priložena uz posebnu reviziju tuženog, po oceni Vrhovnog suda ne opravdava potrebu za novim tumačenjem prava.

Označenom odlukom utvrđeno je da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu u upravnom sporu, presudom Upravnog suda U 26285/22 od 14.10.2022. godine kojom je odbijena njegova tužba podneta protiv rešenja upravnog organa kojim je odbijena žalba ranijeg sopstvenika protiv rešenja o eksproprijaciji, u delu kojim je utvrđen status eksproprisanog zemljišta. Revident smatra da je ova odluka od značaja za ovaj spor zbog izraženog stava da se naknada za eksproprisano zemljište određuje na osnovu i u skladu sa rešenjem o eksproprijaciji, i da je pravnosnažnošću tog rešenja vlasnik zemljišta prekludiran u pravu da ukazuje na pravne nedostatke tog rešenja, pa i u pogledu statusa zemljišta koje mu je eksproprisano, iz čega sledi da nema pravnog osnova za određivanje naknade prema tržišnoj ceni građevinskog zemljišta ako je pravnosnažnim rešenjem nadležnog organa eksproprisano poljoprivredno zemljište.

Propust tužioca da žalbom u upravnom postupku i tužbom u upravnom sporu pobija rešenje o eksproprijaciji na osnovu kojeg je zaključen sporazum o naknadi, ne utiče na njegovo pravo da zahteva utvrđenje ništavosti tog sporazuma i isplatu razlike do tržišne vrednosti eksproprisanog zemljišta kao građevinskog zemljišta. Primarnu obavezu da bude upoznat sa činjenicom da je izvršena prenamena zemljišta ima organ uprave pred kojim se vodi postupak eksproprijacije i postupak za sporazumno određivanje naknade. Organ uprave je, saglasno članu 56. stav 3. Zakona o eksproprijaciji, imao i zakonsku obavezu da od upravnih i drugih organa i organizacija pribavlja obaveštenja o činjenicama koje mogu biti od značaja za sporazumno određivanje naknade. Tuženi – korisnik eksproprijacije je javno preduzeće koje deluje u javnom interesu, pa je i on morao voditi računa o stvarnom statusu eksproprisanog zemljišta, jer je to u domenu njegovih obaveza prema ranijem vlasniku, i da u skladu s tim podnese ponudu o visini naknade koja odgovara stvarnom statusu oduzetog zemljišta. Ovakvo pravno stanovište takođe je izraženo u odlukama Ustavnog suda Už 9026/2014 i Už 6745/2015.

Revizijski navodi kojima se ukazuje na Zakon o izmeni i dopuni Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 62/23), kojim je u članu 88. dodat stav 10, po oceni revizijskog suda ne utiče na zaključak da o njegovoj posebnoj reviziji nije potrebno odlučivati radi novog tumačenja prava. Označenom novelom navedenog zakona propisano je da se izuzetno, u slučaju da bude pokrenut postupak eksproprijacije zamljišta kome je promenjena namena za potrebe izgradnje linijskog infrastrukturnog objekta za koji je utvrđeno da je od posebnog značaja za Republiku Srbiju, naknada za eksproprijaciju određuje kao za poljoprivredno zemljišta, odnosno šumu i šumsko zemljište, s obzirom na to da se isto koristi i smatra poljoprivrednim, odnosno šumskim zemljištem, sve do podnošenja zahteva za izdavanja građevinske dozvole u cilju privođenja zemljišta nameni. Retroaktivna primena navedene odredbe na sporazum o naknadi za zemljište, eksproprisano pravnosnažnim rešenjem donetim pre stupanja na snagu izmenjenog i dopunjenog člana 88. Zakona o planiranju i izgradnji, bila bi u suprotnosti sa članom 197. stav 2. Ustava Republike Srbije, jer pri donošenju Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji nije utvrđen opšti interes da bi označena odredba imala povratno dejstvo.

O posebnoj reviziji tuženog u ovom sporu nije potrebno odlučivati ni radi ujednačavanja sudske prakse.

U više odluka o posebnim revizijama tuženog, donetim u istim činjeničnopravnim sporovima (Rev 5504/2024 od 07.05.2025. godine; Rev 12146/2024 od 26.11.2025. godine; Rev 8902/2024 od 28.08.2025. godine i drugim) izražen je stav da se naknada za eksproprisano zemljište određuje prema njegovom stvarnom statusu građevinskog zemljišta, bez obzira što je u katastru nepokretnosti bilo upisano kao poljoprivredno zemljište.

S obzirom da u ovom sporu nema pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvo stavu izreke.

Revizija tuženognije dozvoljena ni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP. Vrednost predmeta ovog spora u tužbi je određena iznosom od 20.000,00 dinara, koji je niži od dinarske protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, merodavnog za dozvoljenost revizije u smislu navedene zakonske odredbe.

Iz tih razloga, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković