Vrhovni sud je ispitao pobijano rešenje, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija nedozvoljena u delu kojim je odbijen predlog za ponavljanje postupka od 2015. godine, a neosnovana u delu kojim je odbačen predlog za ponavljanje postupka od 13.03.2020. godine.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizija tuženog paušalno i neosnovano ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom.

Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 6148/2012 od 29.01.2014. godine (potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1893/14 od 11.12.2014. godine) donetom u ovom postupku, usvojen je regresni zahtev tužioca i tuženi obavezan da isplati tužiocu 287.126,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.01.2011. godine do isplate i 123.658,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.06.2012. godine do isplate. Označene novčane iznose tužilac je isplatio dvojici oštećenih (BB i VV) na ime naknade štete koja im je prouzrokovana 13.02.2010. godine (oko 22:20 časova) u saobraćajnoj nezgodi koju je izazvao tuženi upravljajući svojim vozilom pod dejstvom alkohola, u meri većoj od maksimalno dozvoljene od 0,3 ‰, prema odredbi tada važećeg stava 3. člana 187. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (sadržaj alkohola u krvi izmeren uređajem „Dreger“ u 23:59 časova bio je 0,67‰, u 0:18 časova 0,69‰). Regresni zahtev prema tuženom postavljen je s obzirom da je vožnja pod uticajem alkohola bila propisana kao razlog za gubitak prava iz osiguranja, članom 5. stav 1. tačka 4. Uslova za obavezno osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima. Za ovaj štetni događaj tuženi je priznao krivicu u postupku Kt 1722/10 i izvršio obavezu preuzetu po osnovu oportuniteta. Tokom prvostepenog postupka sud je odbio predlog tužioca za izvođenje dokaza saobraćajnim i mašinskim veštačenjem, usvojio predlog tuženog i izveo dokaz veštačenjem na okolnost količine prisustva alkohola u krvi tuženog, pa je na osnovu obavljenog veštačenja prihvatio prvu varijantu nalaza i mišljenja i utvrdio da je kod tuženog alkoholemija bila 0,78 ‰ (nije prihvatio drugu varijantu urađenu prema kazivanju tuženog da je popio 1 dl alkoholnog pića pet minuta pre nego što je došlo do saobraćajne nezgode, u kom bi slučaju alkoholemija bila 0,2 ‰).

Tuženi je podneskom od 24.04.2015. godine predložio ponavljalje postupka iz razloga propisanih odredbom člana 426. stav 1. tačka 10. ZPP, prema kojoj se pravnosnažno okončan postupak može ponoviti ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla da bude doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku. Tuženi je predlog obrazložio time da je tužilac i štetu iz istog štetnog događaja naknadio drugim oštećenima i da je, po regresnoj tužbi koju je tužilac protiv njega podneo u drugom postupku (P 8902/14), saobraćajnim veštačenjem utvrđeno da tuženi nije imao tehničkih mogućnosti da izbegne presecanje puta od strane vozila hitne pomoći, te da nije skrivio nezgodu, pri čemu je u ovom postupku sud odbio da izvede dokaz saobraćajnim veštačenjem i tako onemogućio tuženog da dokaže odsustvo osnova za regres. Uz predlog je priložio nalaz i mišljenje sudskog veštaka na koji se pozvao. Prvostepeni sud je taj predlog za ponavljanje postupka tuženog odbio rešenjem P 6148/2012 od 15.09.2022. godine.

U predlogu za ponavljanje postupka koji je tuženi podneo 13.03.2020. godine iz razloga propisanih članom 426. stav 1. tačke 7, 9. i 10. ZPP, tuženi je naveo da je u pomenutom drugom postupku pred istim prvostepenim sudom doneta presuda P 8902/14 od 21.07.2017. godine (potvrđena presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 1666/18 od 18.12.2019. godine) kojom je tužiočev regresni zahtev prema tuženom iz istog događaja pravnosnažno odbijen. Kako proizlazi iz priložene presude na koju se tuženi pozvao, ona je zasnovana na istom medinskom veštačenju kao i u ovom postupku, s tim da je sud u tom predmetu primenio pravilo o teretu dokazivanja pa je, nakon saslušanja tuženog i svedoka koji je potvrdio navode tuženog, pri činjenici da tužilac nije ponudio druge dokaze na istu okolnost, sud prihvatio drugu varijantu nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke i odbio tužbeni zahtev. Predlog za ponavljanje postupka od 13.03.2020. godine prvostepeni sud je odbacio zasebnim rešenjem P 6148/2012 od 15.09.2019. godine imajući u vidu da je presuda u ovom postupku postala pravnosnažna 11.12.2014. godine i da je od tada do podnošenja predloga za ponavljanje postupka 13.03.2020. godine proteklo više od pet godina, zbog čega je predlog neblagovremeno podnet.

Vrhovni sud nalazi da je revizija tuženog nedozvoljena u delu kojim je pobijanim rešenjem odbijen predlog za ponavljanje postupka od 2015. godine, a neosnovana u delu kojim je istim rešenjem odbačen predlog za ponavljanje postupka od 2020. godine.

Revizija je uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se odbacuje predlog za ponavljanje postupka i rešenja drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka (član 420. stav 5. ZPP). Međutim kada je postupak po predlogu za ponavljanje postupka pravnosnažno završen odbijanjem predloga za ponavljanje postupka, ocena dozvoljenosti revizije se vrši na osnovu odredaba stavova 1. i 2. u vezi sa stavom 6. navedenog člana, kojima je propisano da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan (stav 1), ali da revizija protiv takvog rešenja nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena protiv pravnosnažne presude (stav 2) pri čemu se u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude (stav 6).

S tim u vezi, odredbama člana 403. ZPP je propisano da je revizija uvek dozvoljena protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu ako je: 1) to posebnim zakonom propisano, 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2), a da nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (stav 3).

Za ocenu dozvoljenosti revizije izjavljene protiv drugostepenog rešenja u delu kojim je potvrđeno rešenje prvostepenog suda o odbijanju predloga za ponavljanje postupka od 2015. godine, ne može se primeniti odredba člana 420. stav 5. ZPP. Prema odredbi člana 420. stav 5. ZPP revizija je uvek dozvoljena samo protiv drugostepenog rešenja o odbačaju predloga za ponavljanje postupka, odnosno o potvrđivanju prvostepenog rešenja o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka. U ovom delu se ne radi o reviziji na rešenje odbačaju predloga za ponavljanje postupka, niti na rešenje o potvrđivanju takvog rešenja. U pitanju je revizija koja je izjavljena protiv drugostepenog rešenja kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o odbijanju predloga za ponavljanje postupka. Tim rešenjem nije okončan postupak, što je pretpostavka o dozvoljenosti revizije protiv rešenja drugostepenog suda iz člana 420. stav 1. ZPP. U konkretnom slučaju ne mogu se primeniti ni odredbe člana 403. st. 1. i 3. ZPP prema kojima je revizija dozvoljeno zavisno od vrednosti predmeta imovinskopravnog spora (ako spor prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra). Revizija je, u ovom delu, izjavljena povodom odluke o drugom vanrednom pravnom leku (predlogu za ponavljanje postupka), a dozvoljenost takve revizije se ocenjuje na osnovu posebno propisanih zakonskih odredaba iz člana 420. ZPP. To znači da ukoliko predlog za ponavljanje postupka nije odbačen, već je doneta odluka kojom je predlog odbijen ili usvojen, protiv te vrste odluka revizija nije dozvoljena, bez obzira na vrednost predmeta spora koja se revizijom pobija, jer se takvim drugostepenim rešenjem ne okončava postupak.

S obzirom na izloženo revizija tuženog izjavljena protiv rešenja kojim je odbijen njegov predlog za ponavljanje postupka od 2015. godine nije dozvoljena, zbog čega je odbačena kao u prvom stavu izreke ovog rešenja, na osnovu člana 413. ZPP.

U pogledu rešenja drugostepenog suda u preostalom delu, kojim se revizijom pobija odluka o potvrđivanju rešenja o odbačaju predloga za ponavljanje postupka, revizija jeste dozvoljena, na osnovu člana 420. stav 5. ZPP, ali nije osnovana. Nižestepeni sudovi su u tom delu pravilno primenili odredbe ZPP kada su odbacili predlog za ponavljanje postupka od 2020. godine.

Naime, postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može se po predlogu stranke ponoviti, saglasno odredbama člana 426. ZPP, ako: stranka stekne mogućnost da upotrebi pravnosnažnu odluku suda koja je ranije među istim strankama doneta o istom zahtevu (tačka 7); ako je naknadno pred nadležnim organom na drugačiji način pravnosnažno, odnosno konačno rešeno prethodno pitanje (član 12.) na kome je sudska odluka zasnovana (tačka 9); stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnosti da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla da bude doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku (tačka 10).

Rokovi od 60 dana za podnošenje predloga za ponavljanje postupka propisani su odredbama člana 428. stav 1. ZPP, i to u slučajevima iz člana 426. tačka 7. od dana kada je stranka mogla da upotrebi pravnosnažnu odluku koja je razlog za ponavljanje postupka (tačka 4); u slučaju iz člana 426. tačka 9. ovog zakona od dana kada je odluka kojom je nadležni organ pravnosnažno rešio prethodno pitanje na kome je odluka zasnovana dostavljena stranci (tačka 5); u slučaju iz člana 426. tačka 10. ovog zakona, od dana kada je stranka mogla da iznese sudu nove činjenice odnosno nova dokazna sredstva. Po proteku roka od pet godina od dana kada je odluka postala pravnosnažna, predlog za ponavljanje postupka ne može da se podnese osim ako se ponavljanje traži iz razloga navedenih u članu 426. tačka 11. i 12. ovog zakona (stav 3. istog člana). Neblagovremene (član 428.) predloge za ponavljanje postupka odbaciće rešenjem prvostepeni sud bez održavanja ročišta (član 430. stav 1. ZPP).

U konkretnom slučaju pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je predlog za ponavljanje postupka koji je tuženi stavio 13.03.2020. godine nedozvoljen, jer je od nastupanja pravnosnažnosti donete odluke (11.12.2014. godine) do podnošenja predloga proteklo više od pet godina.

Neosnovano se u reviziji navodi da predlog od 13.03.2020. godine nije samostalni predlog za ponavljanje postupka, već da je on dopuna predloga za ponavljanje postupka koji je stavljen još 24.04.2015. godine. Razlozi zbog kojih su podneta navedena dva predloga za ponavljanje postupka su različiti. Onaj koji je bio podnet 2015. godine zasnovan je na novom dokazu – nalazu i mišljenju sudskog veštaka saobraćajne struke iz drugog postupka koji je vođen između istih stranaka povodom istog štetnog događaja, za koji je tuženi smatrao da bi za njega bila doneta povoljnije odluka da je taj dokaz bio upotrebljen u ovom postupku, za razliku od prvostepenog suda koji je iskazao drugačiji pravni stav, a koji je prihvatio i drugostepeni sud kao pravilan. Za razliku od predloga za ponavljanje postupka od 2015. godine, onaj od 13.03.2020. godine podnet je iz drugih razloga – zbog toga što je u drugom postupku koji je vođen između istih stranaka po regresnom zahtevu iz istog štetnog događaja doneta drugačija pravnosnažna presuda, istina, primenom pravila o teretu dokazivanja. Osim toga, u predlogu od 2020. godine izričito stoje (drugi) razlozi zbog kojih je podnet i blagovremen i jasno je da je taj predlog sasvim zaseban vanredni pravni lek u odnosu na predlog od 2015. godine i da je podnet po proteku roka od pet godina od pravnosnažnosti presude u ovom postupku.

Pošto su neosnovani i ostali navodi revizije tuženog u tom delu, Vrhovni sud je doneo odluku kao u drugom stavu izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Tuženi nije uspeo sa svojim predlogom za ponavljanje postupka, pa je njegov zahtev za naknadu troškova odbijen stavom trećim izreke ovog rešenja, na osnovu člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković