Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić, Irene Vuković, Dragane Boljević i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca mal. AA iz ..., koga zastupa majka BB iz ..., a čiji je punomoćnik Danijela Đokić, advokat iz ..., protiv tuženog Grad Vranje, koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo u Vranju, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 1118/22 od 27.03.2023. godine, u sednici održanoj 02.04.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 1118/22 od 27.03.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 1118/22 od 27.03.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 2823/21 od 25.03.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati: na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova 30.000,00 dinara i pretrpljenog straha 35.000,00 dinara i na ime materijalne štete 1.500,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete veće iznose od dosuđenih u stavu prvom izreke, pa do traženih iznosa za pretrpljene fizičke bolove od 30.000,00 dinara do traženih 70.000,00 dinara, odnosno za iznos od 40.000,00 dinara i za pretrpljeni strah od 35.000,00 dinara do traženih 70.000,00 dinara, odnosno za iznos od 35.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškove parničnog postupka isplati 105.204,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Vranju Gž 1118/22 od 27.03.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu isplati: 1) na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova 30.000,00 dinara i pretrpljenog straha 35.000,00 dinara i 2) na ime materijalne štete 1.500,00 dinara. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke tako što je obavezan tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati 58.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka isplati 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, zbog bitne povrede odredaba parničnog i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada nematerijalne štete, a pobijanom odlukom je preinačena prvostepena presuda u obavezujućem delu i tužbeni zahtev odbijen. Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, jer se revizijom tužioca ne ukazuje da postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili da postoji potreba novog tumačenja prava, već se osporava utvrđeno činjenično stanje, a odluka drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva zasnovana je na primeni odgovarajućih odredaba materijalnog prava. Takođe, revizija tužioca ukazuje i na bitne povrede postupka, ali to ne može biti razlog za izjavljivanje posebne revizije. Iz navedenog razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi naknade štete podneta je 17.05.2019. godine, a vrednost predmeta spora je 141.500,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju tužbeni zahtev odnosni na novčano potraživanje koje ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 3.000 evra, to znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, iz kog razloga je i revizija tužioca nedozvoljena, u smislu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

Prilikom ocene dozvoljenosti revizije, Vrhovni sud je imao u vidu da je pobijanom odlukom preinačena prvostepena presuda, ali nalazi da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP. Naime, u konkretnom slučaju revizija nije dozvoljena, jer se navedena odredba ne može primeniti u sporovima u kojima je posebnom odredbom ovog Zakona (član 467. ZPP), predviđeno da revizija protiv odluke u toj vrsti sporova nije dozvoljena, jer specijalno pravilo isključuje primenu opštih pravila.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković