Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 573/2024 od 25.04.2024. godine, žalba tužilaca je delimično usvojena, žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima postupka tako što je dosuđeni iznos povišen na 1.745.472,00 dinara, a u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. Odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o posebnoj, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse u istovrsnim predmetima.

Tužioci su prosti suparničari i samostalne stranke u smislu odredbi članova 205. stav 1. tačka 2. i 209. ZPP, pa se vrednost predmeta spora za svakog od njih određuje prema visini pojedinačnog potraživanja.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora po tužbi tužilaca BB i VV je po 12.750.203,80 dinara i revizija je u tom delu dozvoljena, dok je vrednost predmeta spora po tužbi AA 2.293.772,40 dinara i redovna revizija u odnosu na ovu tužilju nije dozvoljena.

Ispitujući pravilnost donete presude u odnosu na tužioce BB i VV u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti tuženi konkretizovano ukazuje na relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka zbog koje se po članu 407. stav 1. tačka 3. ZPP revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su suvlasnici sporne nepokretnosti i to: AA 700/8482 dela, a tužioci BB i VV po 3891/8482 dela. Prema planskim aktima parcela je u celosti namenjena za površinu javne namene – saobraćajnicu. Postupak eksproprijacije nije sproveden. Faktički je privedena planiranoj nameni, u prirodi predstavlja deo saobraćajnice ulice ... u ..., koja je asfaltirana i u funkciji je izgrađenih porodičnih objekata. Tržišna vrednost nepokretnosti je 25.085,00 dinara po 1 m2, što prema suvlasničkim udelima tužilaca na celoj nepokretnosti predstavlja iznose, koji su im dosuđeni pobijanom presudom.

Nižestepeni sudovi odluku o osnovanosti zahteva za isplatu u visini tržišne vrednosti pripadnosti tužilaca na nepokretnosti i upis javne svojine tuženog Grada Novog Sada, zasnivaju na odredbama člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 58. Ustava Republike Srbije. Prema ovim normama, kojima se garantuje nepovredivost imovine i obezbeđuje zaštita prava na imovinu kao jednog od osnovnih ljudskih prava, proizilazi ovlašćenje države da u javnom interesu i kada je to propisano zakonom, zadire u imovinska prava fizičkih i pravnih lica. Ukoliko je oduzimanje ili ograničenje imovine izvršeno u javnom interesu, javna vlast je obavezna da za to obezbedi naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Vrhovni sud prihvata kao pravilnu primenu materijalnog prava na kojoj su nižestepeni sudovi zasnovali odluku.

U konkretnom slučaju, sporna površina zemljišta faktički predstavlja javni, prilazni put građevinskim placevima, koji se koristi od neodređenog broja lica. Ova javna površina predstavlja saobraćajnicu i deo ulice ... u ... . Pošto ne postoji mogućnost vraćanja parcele u pređašnje stanje, odnosno uspostavljanje svojinskih ovlašćenja tužilaca na spornoj površini, bez značaja ostaju navodi tuženog, koje je isticao i u žalbenom postupku, da je planski akt donet samo u svrhu da bi se zatečeno, nelegalno stanje uskladilo sa pravnim stanjem.

Izgradnjom ulice, promenjena je namena parcele i više se ne radi o privatnom dobru, već o javnom dobru – o javnoj saobraćajnoj površini, pa pošto je tužiocima povređeno pravo na imovinu, pravilno im je dosuđena naknada koja predstavlja tržišni ekvivalent, uz istovremeni upis javne svojine tuženog grada na predmetnoj imovini.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pošto je o zahtevu tužilje AA, koji je zasnovan na bitno istovrsnim činjenicama na kojima je zasnovan i zahtev tužilaca BB i VV, odlučeno na identičan način, imajući u vidu navedene materijalnopravne razloge za odluku u odnosu na preostala dva tužioca, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o posebnoj, pa je odluka u stavu drugom izreke, doneta na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Redovna revizija u odnosu na deo odluke po tužbi AA nije dozvoljena, jer vrednost pobijanog dela presude ne prelazi zakonom predviđeni imovinski cenzus, pa je odluka u stavu trećem izreke doneta na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Stanković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković