U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Bajo Cmiljanić advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., koju zastupa Mladen Todorović advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2675/21 od 02.06.2022. godine, na sednici održanoj 05.03.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

UVAŽAVA SE revizija tužene i PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2675/21 od 02.06.2022. godine tako što se ODBIJA žalba tužioca kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 1777/20 od 24.02.2021. godine.

Svaka stranka snosi svoje troškove postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P 1777/20 od 24.02.2021. godine odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o otkupu stana zaključenog 30.06.2009. godine između IRKU „Jugostroj“ u stečaju i tužene, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu 01.07.2009. godine, pod brojem I/3 Ov 7401/09 (stav prvi izreke) i obavezan tužilac da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka od 52.500,00 dinara (stav drugi izreke).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2675/21 od 02.06.2022. godine preinačena je označena prvostepena presuda tako što je utvrđena ništavost označenog ugovora (stav prvi izreke), kao i odluka o troškovima postupka tako što je tužena obavezana da po tom osnovu isplati tužiocu 53.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate (stav drugi izreke) i da tužiocu plati i 14.700,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka (stav treći izreke).

Protiv označene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja pozivajući se na odredbe čl. 403. st. 1. i 2. i 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Posebna revizija je, prema odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u smislu člana 404. stav 2. ZPP i 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

O reviziji nije bilo potrebe da se odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP, jer tužena revizijom pobija presudu kojom je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, pa je u takvom slučaju revizija uvek dozvoljena, saglasno članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredaba člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na postojanje bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, pošto ona nije propisana kao revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, IRKU „Jugostroj“, preduzeće u kome je bila zaposlena tužena, bio je sufinansijer u izgradnji samačkog hotela ... u tadašnjoj ... ulici broj .. u Beogradu. Odlukom o merilima za raspodelu sredstava, prava i obaveza Fonda stambenih zgrada i sredstava poslovnog fonda Gradskog stambenog preduzeća („Službeni list Grada Beograda“, br. 14 od 15.07.1976. godine) stanovi, odnosno ležajevi u predmetnom samačkom hotelu preneti su na društvena pravna lica koja su stekla pravo da ih daju na korišćenje svojim zaposlenima (član 5). „Jugostroj“ je 01.08.2000. godine uputio zahtev Preduzeću za pružanje usluga u samačkim i drugim objektima „Beostan“ da otkaže dalje pružanje usluga VV koja je bila korisnik smeštaja u sobi broj 35 i da obezbedi smeštaj za njegovu radnicu, ovde tuženu. Tužena nikad nije stupila u posed označenih prostorija, koje sve vreme od 01.08.1996. godine koristi tužilac na osnovu ugovora o korišćenju ležaja zaključenog sa „Beostanom“, a kojim su tužiocu dati na privremeno korišćenje dva ležaja u samačkom hotelu bez naznake koje preduzeće (nosilac prava raspolaganja) to čini i po kom se osnovu i određenja o kojim ležajima je reč. Smeštaj koji koristi tužilac – garsonjera broj 31 površine 22,39 m2 na IV spratu u zgradi broj .. u ... ulici u Beogradu, koja se sastoji od sobe, kupatila sa WC-om, predsoblja i terase otkupila je tužena od IRKU „Jugostroj“ u stečaju 30.06.2009. godine na osnovu sudski overenog ugovora o otkupu stana Ov I/3 7401/2009 od 01.07.2009. godine, u celosti isplatila kupoprodajnu cenu i na osnovu toga je zatim upisana kao nosilac prava svojine. Stečajni postupak nad „Jugostrojem“ je zaključen 18.12.2009. godine i on je 20.07.2010. godine brisan iz registra Agencije za privredne registre.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, imajući u vidu da nije dokazano da li je i kod koga tužilac bio zaposlen, od strane koje radne organizacije – finansijera gradnje navedenog samačkog hotela je bio upućen da koristi dva ležaja, odnosno u kojoj sobi to jest garsonjeri su mu dva ležaje dodeljena na privremeno korišćenje, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije ovlašćen za vođenje ove parnice jer nije ugovorna strana u osporenom ugovornom odnosu niti postoji srodni ugovorni odnos na strani tužioca iz kojeg bi crpeo aktivnu legitimaciju za vođenje ovog spora, pa kako tužilac nema aktivnu legitimaciju za vođenje ove parnice i nije dokazao osnovanost tužbenog zahteva, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je, prihvativši utvrđeno činjenično stanje, zaključio da tužilac, koji koristi garsonjeru broj 31 na IV spratu u predmetnom samačkom hotelu koju je otkupila tužena 30.06.2009. godine svakako ima pravni interes da osporava pravnu valjanost pomenutog ugovora od 30.06.2009. godine. Po stavu drugostepenog suda, s obzirom da tužena nije bila zakupac predmetne garsonjere, niti je bila u njenom posedu ona nije ni mogla da, u skladu sa odredbama Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92...101/2005), zaključi ugovor o otkupu te garsonjere. Osim toga ona je predmetnu garsonjeru otkupila tokom trajanja stečajnog postupka njenog poslodavca iako je tada važećim Zakonom o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 84/04, 85/05) bio propisan način unovčenja imovine stečajnog dužnika (član 110) tako što se prodaja imovine vrši javnim nadmetanjem, javnim prikupljanjem ponuda ili neposrednom pogodbom, po odredbama ovog zakona (stav 2), a prodaja neposrednom pogodbom može biti izvršena isključivo ako je takav način prodaje unapred odobren od strane odbora poverilaca (stav 5). Našavši da je ugovor zaključen suprotno odredbama Zakona o stanovanju i Zakona o stečajnom postupku, drugostepeni sud je utvrdio da je taj ugovor ništav, preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca usvojio.

Vrhovni sud nalazi da odluka drugostepenog suda nije pravilna.

Zakonom o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 84/04 i 85/05) koji je važio u vreme zaključenja osporenog ugovora bila je propisana mogućnost pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika (čl. 98. do 108). Pobijanje pravnih poslova i druge pravne radnje zaključene, odnosno preduzete pre pokretanja stečajnog postupka kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci, kao i pravnih poslova i drugih pravnih radnji kojima se pojedini poverioci stavljaju u pogodniji položaj (u daljem tekstu: pogodovanje poverilaca) mogli su vršiti stečajni upravnik u ime stečajnog dužnika i poverioci, u skladu sa odredbama ovog zakona (član 98. stav 1) i to od dana otvaranja stečajnog postupka do dana održavanja ročišta za glavnu deobu stečajne mase (član 98. stav 4). tako da ako zahtev za pobijanje bude usvojen, prestaje dejstvo izvršne isprave prema poveriocima stečajnog dužnika (član 98. stav 3). U skladu sa odredbama člana 106, pravni posao ili pravna radnja stečajnog dužnika pobijaju se tužbom (stav 1), a mogu se pobijati i podnošenjem protivtužbe ili prigovora u parnici (stav 2). U pogledu stranaka u postupku pobijanja, odredbama člana 107. je propisano da tužioci mogu biti poverilac i stečajni upravnik, u ime i za račun stečajnog dužnika (stav 1), da se tužba podnosi protiv lica sa kojim je pravni posao zaključen, odnosno prema kome je pravna radnja preduzeta (u daljem tekstu: protivnik pobijanja) i protiv stečajnog dužnika, ako u njegovo ime tužbu nije podneo stečajni upravnik (stav 2), kao i da se tužba može podneti i protiv naslednika ili drugog univerzalnog pravnog sledbenika protivnika pobijanja (što je bliže uređeno odredbama st. 3. i 4). Dejstvo pobijanja propisano je članom 108. tako da za slučaj da zahtev bude pravnosnažno usvojen, pobijani pravni posao nema pravnog dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik pobijanja je dužan da u stečajnu masu vrati svu imovinsku korist stečenu na osnovu pobijanog posla ili druge radnje, dok protivnik pobijanja, pošto vrati imovinsku korist iz stava 1. ovog člana, ima pravo da ostvaruje svoje protivpotraživanje kao stečajni poverilac.

Iz citiranih zakonskih odredaba proizlazi nesumnjiv zaključak da je pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika moglo da se vrši samo u određenom roku – do dana održavanja ročišta za glavnu deobu stečajne mase, u precizno uređenom postupku od strane zakonom propisanih lica i da se pravno dejstvo pobijanog pravnog posla ogledalo u tome što se taj pravni posao poništava za ubuduće. U konkretnom slučaju drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kad je utvrdio da je osporeni pravni posao ništav mimo odredaba Zakona o stečajnom postupku kojima je izričito propisano da se pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika vrši u skladu sa odredbama tog zakona.

Iz navedenih razloga, drugostepena odluka je preinačena, a prvostepena odluka potvrđena kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, iako ne iz razloga koje je naveo prvostepeni sud.

Naime, tužilac koji koristi garsonjeru koju je tužena otkupila od svog poslodavca u stečaju predstavlja zainteresovano lice u smislu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO koje se može pozivati na ništavost. U konkretnom slučaju ugovor o otkupu garsonjere predstavlja prividan ugovor jer je stan mogao da otkupi samo nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac koji je to svojstvo stekao, na zahtev u pismenoj formi, pod uslovima propisanim Zakonom o stanovanju (član 16. stav 1) pri čemu tužena do okončanja prvostepenog postupka nije dokazala da je imala zaključen ugovor o zakupu predmetnog stana, u čijem posedu nikada nije bila. Ugovor o otkupu kao prividan pravni posao, prikrio je ugovor o kupoprodaji, koji je zaključen u formi propisanoj Zakonom o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98, 111/09) – u pisanoj formi a potpisi ugovarača su overeni od strane suda (član 4. stav 1), zbog čega su ispunjeni uslovi za pravnu valjanost ugovora o kupoprodaji, koji važi, kako je to propisano odredbom člana 66. stav 2. ZOO. Iz već izloženih razloga, rušljivost ovog ugovora ne može se dokazivati van rokova i od strane neovlašćenih lica, suprotno odredbama Zakona o stečajnom postupku važećeg u vreme njegovog zaključenja, pa u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni odredbe člana 103. ZOO i utvrđenju ništavosti osporenog ugovora. Ništavost je, kao sankcija, propisana odredbom člana 103. stav 1. ZOO, za slučaj da je ugovor protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, uz uslov da cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo, a upravo je Zakonom o stečajnom postupku propisano drugo, te se ne može kao pravilan izvesti zaključak o ništavosti predmetnog ugovora. Štaviše, odredbom stava drugog člana 103. ZOO propisano je da će ugovor ostati na snazi ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ako u zakonu nije šta drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku odredbu snosiće odgovarajuće posledice, pa je jasno da tužilja nije ugovorna strana koja treba da snosi sankciju eventualne ništavosti ovog osporenog ugovora.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke ove presude doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi s članom 153. stav 1. ZPP, pošto tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova za odgovor na reviziju jer oni nisu bili nužni, a on u tom postupku nije uspeo, dok tužena, koja je u postupku po reviziji uspela, naknadu troškova revizijskog postupka nije tražila.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković