Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi GG je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i tražio troškove revizijskog postupka koje je opredelio po vrsti i visini.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz čl. 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom prvostepenom postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ostalim revizijskim navodima se ukazuje na druge bitne povrede postupka zbog kojih se revizija u smislu člana 407. ZPP ne može izjaviti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku koji je prethodio donošenju pravnosnažne presude, tužilac je u LN br. .. KO .., upisan kao vlasnik kp br. ../., površine 18,92a, u ul. ... . Dana 01.09.2011. godine, sastavljeno je punomoćje, u kojem stoji da je izdato od tužioca, overeno u Prvom osnovnom sudu u Beogradu dana 02.09.2011. godine pod Ov br. ../11, na kojem se ne nalazi svojeručni potpis tužioca, a u kojem je navedeno da je tužilac ovlastio tužene BB i VV na preduzimanje svih pravnih i faktičkih radnji vezanih za postupak konverzije prava korišćenja kp br. ../. o pravu svojine. Istog dana, sačinjen je i ugovor o ustupanju prava korišćenja u kojem se kao prenosilac označava tužilac, a kao primalac tuženi BB, koji ugovor je overen u Prvom osnovnom sudu u Beogradu pod Ov br. ../11. Tužilac nije potpisao ovaj ugovor. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P broj 716/13 od 01.03.2016. godine, utvrđena je ništavost punomoćja i ugovora o ustupanju radi prenosa prava korišćenja. Istog dana kada je sačinjen ugovor o ustupanju prava korišćenja navodno između tužioca i tuženog BB, tuženi BB je zaključio sa tuženim VV ugovor o ustupanju prava korišćenja iste kp br. na osnovu kojeg je tuženi pravo korišćenja ustupio za 80.000 evra. Ovaj ugovor tuženi BB i VV overili su u Prvom osnovnom sudu u Beogradu, dana 02.09.2011. godine pod Ov br. ../11. Tuženi VV je sa tuženim GG zaključio ugovor o kupoprodaji – prenosu prava korišćenja na zemljištu koji je overen u Prvom osnovnom sudu u Beogradu pod Ov br.../12 dana 06.04.2012. godine, na osnovu kojeg tuženi VV prenosi pravo korišćenja ove parcele na tuženog GG koji je potom izvršio upis svog prava svojine u katastar nepokretnosti, a imajući u vidu da je ugovor koji je zaključio sa tuženim VV sadržao odredbu o postupku konverzije i prelasku prava korišćenja u pravo svojine. Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti broj .-.-./2012 od 29.05.2012. godine, dozvoljena je konverzija prava korišćenja tužioca AA u pravo svojine na navedenoj parceli, a na osnovu zahteva od 30.03.2012. godine podnetog od strane tužioca preko falsifikovanog punomoćja.

Odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora o ustupanju prava korišćenja na zemljištu od 02.09.2011. godine, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan primenom odredbe člana 460. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da iz ove zakonske odredbe proizlazi da ugovor o prodaji tuđe stvari je punovažan, s obzirom da zakon propisuje mogućnost raskida ugovora, a raskinuti se mogu samo punovažni ugovori. U odnosu na revidenta prvostepeni sud je utvrdio da je on savesni sticalac jer nije znao niti je mogao znati da tuženi koji mu prodaje nepokretnost nije vlasnik nepokretnosti, a savesnost je dokazao prethodnim uvidom u sudski overene ugovore o punomoćju i prenosu prava korišćenja.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravno obrazloženje prvostepenog suda, smatrajući da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Drugostepeni sud je zaključio da je u konkretnoj situaciji došlo do višestrukog otuđenja iste nepokretnosti na osnovu ništavog ugovora o ustupanju prava korišćenja zaključenog na osnovu falsifikovanog punomoćja između tužioca i tuženog BB, a potom između tuženog BB i VV i VV i revidenta, te da nijedno od ovih lica nije moglo steći pravo korišćenja na osnovu falsifikovanog punomoćja.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da savesnost ne predstavlja neophodan uslov sticanja prava svojine kada je reč o relativnom sticanju gde su obavezni uslovi pravni osnov i upis u javnu knjigu u smislu člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. U slučaju višestrukih otuđenja nepokretnosti, savesnost može biti relevantna pravna činjenica od uticaja na ocenu sticanja prava svojine kupca nepokretnosti kada su svi ugovori pravno valjani. Međutim, u konkretnom slučaju prvi ugovor o sticanju prava korišćenja nije pravno valjan jer je zaključen na osnovu falsifikovanog punomoćja, pa su svi kasniji ugovori koji su zaključeni na osnovu tog pravnog posla ništavi u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga, činjenica da je revident izvršio uvid u pravne poslove koji su mu predočeni, a da nije izvršio uvid u javnu knjigu u kojoj je i dalje bio upisan tužilac kao nosilac prava korišćenja, odnosno vlasnik nepokretnosti, koja je predmet ugovora, suprotno navodima revizije ukazuje da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je revident bio nesavestan prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji.

Na osnovu izloženog, kako se ostalim navodima revizije pravilnost primene materijalnog prava ne dovodi u sumnju, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju i primenom člana 414. ZPP, doneo odluku kao u izreci presude.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je primenom čl. 165. stav 2. u vezi sa članom 153. ZPP prema postignogom uspehu revidenta u revizijskom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić