Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS'', br.72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, jer je drugostepeni sud pobijenu odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku. Suprotno tvrdnji revidenta revizijski sud smatra da je žalbeni sud ocenio bitne žalbene navode koji su od značaja za presuđenje ove parnice, pa nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA i BB iz ... su kao izvršni poverioci (suvlasnici preduzeća „Euro-Zis“) Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici 03.01.2019. godine, podneli predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „Ineh-Diana“ iz Stare Pazove, radi naplate novčanog potraživanja izvršnog poverioca u iznosu od 188.316,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, a na osnovu izvršne presude Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici P 123/02 od 25.01.2003. godnie. Privredni sud u Sremskoj Mitrovici je zaključkom II 2/2019 od 16.01.2019. godine naložio izvršnim poveriocima da urede predlog za izvršenje tako što će dostaviti sudu javnu ili po zakonu overenu ispravu koja će dokazati da je potraživanje iz navedene izvršne isprave sa preduzeća „Euro-Zis“ prešlo na njih. Izvršni poverioci nisu postupili po nalogu suda tako da je rešenjem II 2/2019 od 30.01.2019. godine, odbačen njihov predlog za izvršenje. Odlučujući o žalbi izvršnih poverilaca Privredni apelacioni sud je rešenjem Iž 198/19 je 07.03.2019. godine, odbio njihovu žalbu i potvrdio rešenje Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici II 2/2019 od 30.01.2019. godine. Tužilac AA tužbom traži da se utvrdi da je tužena u predmetu Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici II 2/2019 diskriminatorski i nezakonito postupala prema tužiocu jer mu je onemogućeno da u izvršnom postupku ostvari svoje pravo na naplatu potraživanja iz pravnosnažne presude, na način i u vreme, bliže opisano u nižestepenim presudama, pa je zahtevao naknadu iznosa utvrđenog pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici P 123/02 od 23.01.2003. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužena diskriminatorski postupala prema tužiocu, a sledstveno tome i za naknadu štete.

Odredbama člana 21. Ustava RS utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.) i Dodatnim protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26).

Odredbom člana 142. stav 2. Ustava propisano je da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 145. st. 2, 3. i 4. Ustava je propisano da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole. Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku. Odredbom člana 149. Ustava je propisano da je sudija je u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu. Svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zabranjen.

Odredbom člana 1. Zakona o sudijama ("Službeni glasnik RS", br.116/2008, 58/2009-US,...47/2017) je propisano da je sudija nezavisan u postupanju i donošenju odluke. Sudija sudi i presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata. Članom 22. istog zakona je propisano da je sudija slobodan u zastupanju svog shvatanja, utvrđivanju činjenica i primeni prava, u svemu o čemu odlučuje. Sudija nije dužan da ikome, pa ni drugim sudijama i predsedniku suda, objašnjava svoja pravna shvatanja i utvrđeno činjenično stanje, izuzev u obrazloženju odluke ili kad to zakon posebno nalaže.

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Sledom navedenog, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da postupanje sudskih organa ne predstvalja diskriminaciju. Sudske odluke nisu akti diskriminacije niti postupanje sudova prilikom odlučivanja može da bude diskrminatorsko postupanje.

Naime, iz navedenih odredaba proizilazi da je najbitnija karakteristika diskriminacije - pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Prema članu 45.stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, tužilac mora da učini verovatnim da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Ukoliko neopravdano nejednak tretman nema za osnov lično svojstvo onda može biti reč o nekom drugom zabranjenom protivpravnom ponašanju, ali ne i o diskriminaciji.

Suprotno navodima revizije iz citiranih odredbi Ustava i zakona proizlazi da je sudija samostalan i nezavistan u svom radu, a da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku. To znači da tužiocu, za slučaj sumnje u pravilnost donetih odluka suda u postupku koji se vodio pred Privrednim sud u Sremskoj Mitrovici u predmetu II 2/2019 stoje na raspolaganju redovni i vanredni prvni lekovi kao pravna sredstva propisana zakonom radi preispitivanja pravilnosti i zakonitosti sudske odluke.

Suprotno revizijskim navodima, tužilac u konkretnom slučaju nije učinio verovatnim da je doveden u nejednak položaj u odnosu na lica koja se nalaze u istom pravnom položaju, po osnovu nekog svog ličnog svojstva u smislu člana 45. stav 2. Zakon o zabrani diskriminacije. Ponašanje organa tužene prema tužiocu ne predstavlja diskriminatorsko ponašanje u smislu navedenog zakona. Stoga nije povređeno načelo jednakih prava i obaveza i nije izvršena diskriminacija tužioca po ličnom svojstvu ( imovinom stanju, političkom ubeđenju...).

Većim delom navoda revizije napada se utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljeno u postupku po reviziji u smislu odredbe člana 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković