U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužioca D.M. iz K., čiji je punomoćnik P.S., advokat iz B.,protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6600/14 od 12.03.2015. godine, u sednici veća održanoj 10.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužioca i PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 6600/14 od 12.03.2015. godine, tako što se obavezuje tužena Republika Srbija da tužiocu D.M. iz K. na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, prouzrokovanih neosnovanom presudom i neosnovanim lišenjem slobode, pored dosuđenog iznosa isplati i iznos od 1.500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.07.2014. godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom izvršenja.

U preostalom delu revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6600/14 od 12.03.2015. godine, ODBIJA SE kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Delimičnom presudom Višeg suda u Beogradu P 98/2014 od 08.07.2014. godine, stavom I izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je tužena obavezana da na ime naknade nematerijalne štete usled pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, prouzrokovanih neosnovanom presudom i neosnovanim lišenjem slobode, isplati tužiocu iznos od 29.190.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 08.07.2014. godine pa do isplate. Stavom II izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa za iznos od 17.510.000,00 dinara, a do traženog iznosa od 46.700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. U stavu III izreke, navedeno je da će o troškovima postupka biti odlučeno konačnom presudom.

Odlučujući o žalbi tužene Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 6600/14 od 12.03.2015. godine preinačio delimičnu presudu Višeg suda u Beogradu P 98/14 od 08.07.2014. godine u delu stava prvog izreke, tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti prouzrokovanih neosnovanom presudom i neosnovanim lišenjem slobode, isplati iznos od 5.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.07.2014. godine do isplate, dok je u preostalom delu, za iznos od još 24.190.000,00 dinara sa kamatom, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema stanju iz spisa tužba u ovoj parnici podneta je Višem sudu u Beogradu 27.02.2014. godine, a drugostepena odluka doneta je 12.03.2015. godine, iz čega proizilazi da se postupak sprovodi po odredbama važećeg Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13–US i 55/14) i da se dozvoljenost revizije ocenjuje prema članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kojim je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Navedeni iznos od 40.000 evra je u konkretnom slučaju ispod revizijom pobijanog dela potraživanja od 24.190.000,00 dinara, koji predstavlja protivvrednost iznosa od 208.611,63 evra.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. ZPP i našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U provedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka predviđene članom 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac, koji je rođen ... godine, 1948. godine je bio lišen slobode iz političkih i ideoloških razloga i presudom Okružnog suda u Kragujevcu K 111/48 od 18.10.1948. godine bio je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela iz člana 3. stav 7. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 18 godina i to strogog zatvora sa prinudnim radom. Kazna je tužiocu rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu K 111/48 od 07.01.1960. godine smanjena na 10 godina, a tužilac je u KPD Sremska Mitrovica kaznu izdržavao počev od 13.08.1948. godine pa do 14.01.1960. godine, što znači da je u zatvoru proveo 11 godina, 5 meseci i 1 dan. Utvrđeno je i da je tužilac za vreme izdržavanja zatvorske kazne bio podvrgnut raznim oblicima mučenja, nehumanog postupanja, torturi, da je boravio u ćeliji sa još četiri lica, a u jednom periodu i sa još 180 osuđenih lica, da je šest godina spavao na podu ćelije, da je ishrana bila oskudna i nekvalitetna, a da je od teških poslova koje je obavljao u okviru kazne prinudnog rada dobio kilu i zbog iste operisan i to bez anestezije. Nakon izlaska iz zatvora tužilac je u periodu od tri naredne godine bio bez građanskih i političkih prava, konfiskovana mu je celokupna imovina, nije bio u mogućnosti da nađe zaposlenje, a redovni vojni rok je služio u 35-oj godini života. Tužilac je podneo zahtev za rehabilitaciju i o istoj je Okružni sud u Beogradu odlučio rešenjem Reh 15/06 od 29.04.2009. godine, tako što je rehabilitovan i utvrđeno je da je presuda Okružnog suda u Kragujevcu K 111/48 od 18.10.1948. godine ništava, kao da su ništave i sve njene pravne posledice, a tužilac se smatra neosuđivanim licem.

Pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, koje se ne može pobijati revizijom, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužena obavezna na osnovu odredbe člana 26. Zakona o rehabilitaciji da tužiocu naknadi štetu koju je pretrpeo zbog neosnovane osude i neosnovanog lišenja slobode.

Osnovano tužilac u reviziji ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo – odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kada je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti isplati iznos od 5.000.000,00 dinara, dok je u preostalom delu, za iznos od još 24.190.000,00 dinara, tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Ocenjujući sve okolnosti konkretnog slučaja: da je tužilac u 19-oj godini života lišen slobode iz političkih i ideoloških razloga i osuđen na kaznu zatvora sa prinudnim radom u trajanju od 18 godina, koja je potom smanjena na kaznu strogog zatvora sa prinudnim radom u trajanju od 10 godina, ali je tužilac na izdržavanju kazne proveo 11 godina i 5 meseci, da je za vreme izdržavanja kazne tužilac bio podvrgnut najsurovijim oblicima mučenja, torture i nehumanom postupanju, da je sve vreme boravio i radio u veoma teškim uslovima, da je zbog uslova u kojima je u zatvoru boravio oboleo, da je nad tužiocem izvršena operacija bez anestezije, da je po izlasku iz zatvora tri godine bio bez građanskih i političkih prava, kao i da mu je konfiskovana celokupna imovina, Vrhovni kasacioni sud nalazi da dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 5.000.000,00 dinara nije adekvatan značaju povređenog dobra tužioca i cilju kome naknada služi. Zato je presuda drugostepenog suda delimično preinačena, pa je na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima tužena obavezana da tužiocu pored dosuđenog iznosa od 5.000.000,00 dinara isplati i iznos od 1.500.000,00 dinara. Iznos od ukupno 6.500.000,00 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu kojom će se postići satisfakcija tužioca za pretrpljene duševne patnje. Tužiocu je dosuđena, na osnovu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, i kamata i to od donošenja prvostepene odluke do isplate.

Traženi iznos naknade nematerijalne štete preko dosuđenog pa za iznos od još 22.690.000,00 dinara je previsoko postavljen. Odredba člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima obavezuje sud da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, kao i o visini njene naknade, vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Imajući u vidu navedene kriterijume za određivanje visine pravične novčane naknade Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca u preostalom delu odbio kao neosnovanu. Nijednim revizijskim navodom ne dovodi se u sumnju pravilnost ocene da iznos od 6.500.000,00 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu koja je srazmerna jačini i trajanju duševnih bolova koje je tužilac pretrpeo. Prilikom odmeravanja naknade uzeti su u obzir značaj povređenog dobra i cilj kome pravična novčana naknada služi, a to je ublažavanje posledica pretrpljenih bolova. Dosuđivanje većeg iznosa ne bi bilo u skladu sa svrhom koja se ostvaruje pravičnom novčanom naknadom.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se ne mogu prihvatiti navodi revizije kojima tužilac ukazuje na sudsku praksu prema kojoj se za jedan dan neosnovanog pritvaranja 2012. godine dosuđivao iznos od 8.000,00 - 12.000,00 dinara, a da se u vansudskim postupcima, prema praksi Državnog pravobranilaštva, u toku 2011. godine kao naknada za neosnovano pritvaranje isplaćivao iznos od 4.000,00 - 6.000,00 dinara za jedan dan. Izloženo shvatanje da je visinu naknade trebalo utvrditi tako što bi se naknada utvrdila po jednom danu koji je tužilac proveo u KPD Sremska Mitrovica, a to je ukupno 4.170 dana, nema uporišta u Zakonu o rehabilitaciji, Zakonu o obligacionim odnosima niti bilo kom drugom važećem propisu.

Cenjeni su i svi drugi navodi revizije, ali kako nisu od značaja za mogućnost donošenja drugačije, za tužioca povoljnije, odluke u ovoj pravnoj stvari, to ih shodno svom ovlašćenju iz člana 396. stav 1., u vezi člana 419. i člana 414. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud posebno ne obrazlaže.

Iz navedenih razloga, a na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.