Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud nalazi da ne postoje razlozi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011...10/2023, u daljem tekstu: ZPP) za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Pobijanom pravnosnažnom presudom utvrđeno je da je ništav Sporazum o naknadi (za eksproprisano poljoprivredno zemljište) od 24.01.2012. godine, koji je tužilja zaključila sa tuženim i obavezan je tuženi da isplati tužilji razliku između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište do visine pripadajuće naknade utvrđene prema tržišnoj ceni za preuzeto gradsko građevinsko zemljište na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke. Ovo zbog toga što je predmetno zemljište, iako se u vreme eksproprijacije i zaključenja sporazuma o visini naknade u katastru nepokretnosti vodilo kao poljoprivredno zemljište, već imalo status gradskog građevinskog zemljišta u 3. zoni prema važećem Prostornom planu Grada Vranja usvojenog 03.03.2011. godine, a eksproprisano je radi izgradnje deonice autoputa E-75 Beograd-Niš-granica sa Republikom Makedonijom.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je pobijana presuda u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim tužbenim zahtevima, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, u situaciji kada je planskim dokumentom (u konkretnom slučaju to je Prostorni plan Grada Vranja) izvršena promena namene iz poljoprivrednog u građevinsko zemljište, a ova promena nije evidentirana u katastru nepokretnosti (članovi 83. stav 2. i 88. Zakona o planiranju i izgradnji). Revizijom se neosnovano ukazuje na drugačije odluke nižestepenih sudova, jer postojanje drugačije odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđivanja ništavosti i sticanja bez osnova podneta je 07.11.2017. godine, a podneskom od 09.02.2021. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva kojim je tužilja tražila isplatu 92.500 dinara, što čini i vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude, a što prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja iznos ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na nenovčano i novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da revizija tuženog nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković