Dopunskim rešenjem o troškovima postupka Višeg suda u Beogradu P 4290/19 od 28.05.2021. godine, tuženi su obavezani da tužilji na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate još 244.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4305/21 od 14.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog VV u odnosu na stav četvrti izreke prvostepene presude. Stavom drugim izreke, odbijene su žalbe tuženih i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i trećem izreke. Stavom trećim izreke, odbijena je žalba tuženog VV i potvrđeno dopunsko rešenje o troškovima postupka. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili revizije zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja i umešač na strani tužilje su podneli odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), pa je našao da revizije tuženih nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene odredaba ovog zakona, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije ispitivano zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i umešač na strani tužilje su praunuci pok. DD, bivšeg iz ..., koji je preminuo ...1944. godine. Pravni prethodnik tužilje i umešača, sada pok. DD bio je nosilac prava korišćenja sa obimom udela od 1/1 na nepokretnostima koje čine kat.parc. .. površine 30 m2 i 22 m2, zemljište pod zgradom - objektom i kat.parc. .. površine 519 m2, zemljište uz zgradu - objekat, kao i nosilac prava svojine sa obimom udela od 1/1 na porodičnoj stambenoj zgradi br. 1 površine 30 m2 i porodičnoj stambenoj zgradi br. 2 površine 22 m2, izgrađene na kat.parc. .. u ... br. .. (ranije ...), sve upisano u list nepokretnosti .. KO ... . Predmetna kat.parcela nacionalizovana je rešenjem Odeljenja za finansije NO Opštine ... od 12.01.1960. godine i prešla je u društvenu svojinu počev od 26.12.1958. godine. Navedene nepokretnosti bile su predmet ugovora o kupovini i prodaji nepokretnog imanja, koji je zaključen između DD kao prodavca, koga je zastupao advokat Radovan Mirković po punomoćju overenom kod Prvog sreskog suda za Grad Beograd pod Ov br. 4349/67 i mal. VV (ovde tuženog) kao kupca, koga je zastupao otac ĐĐ, koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br. 794/68 od 25.01.1968. godine. Utvrđeno je da je do 2002. godine u jednoj od kuća koja se nalazi na kat.parc. .. živela rođaka tužilje, sada pok. EE, a nakon njene smrti na predmetnu kat.parcelu i objekte na istoj doselili su se Romi, koji navedene nepokretnosti i sada koriste.

Pok. DD do 18.07.2018. godine bio je upisan kao korisnik kat.parcele .. sa obimom udela od 1/1 i kao vlasnik dva objekta na istoj sa obimom udela 1/1, kada je tuženi VV upisan u katastar kao korisnik sa udelom od l/l na kat.parc. .. i kao vlasnik sa udelom l/l na dva objekta koja se nalaze na predmetnoj kat.parceli, na osnovu navedenog ugovora od 25.01.1968. godine. Rešenjem od 19.09.2018. godine izvršena je promena vrste prava – konverzija na zemljištu i tuženi je upisan u LN br. .. KO ... kao nosilac prava svojine na kat.parc. .. sa obimom udela l/l. Tuženi VV kao prodavac sa tuženim GG kao kupcem zaključio je ugovor o kupoprodaji predmetnih nepokretnsti, koji je overen od strane javnog beležnika pod OPU 3106-2018 od 04.10.2018. godine i na osnovu tog ugovora tuženi GG se uknjižio kao vlasnik na navedenim nepokretnostima. Rešenjem od 23.10.2018. godine, na zahtev tužilje, izvršena je zabeležba spora na predmetnim nepokretnostima.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev ocenivši da je neosnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije istaknut od strane tuženih, budući da tužilja spada u krug zakonskih naslednika iza pok. DD koji je do 18.07.2018. godine bio vlasnik nepokretnosti koje su bile predmet spornih ugovora o kupoprodaji. Zaključili su da je ništav Ugovor o kupovini i prodaji nepokretnog imanja od 25.01.1968. godine, budući da je prodavac iz ugovora DD u momentu zaključenja ugovora i izdavanja i overe punomoćja advokatu Radovanu Mirkoviću (1967. godine) koji ga je zastupao u zaključenju tog pravnog posla, bio mrtav (preminuo je ...1944. godine), kao i Ugovor o kupoprodaji koji je zaključen između tuženih i overen kod javnog beležnika pod OPU 3106-2018 od 04.10.2018. godine, budući da ništavost izvornog ugovora ima za posledicu ništavost kasnije zaključenog ugovora koji za predmet ima iste nepokretnosti. Zaključili su i da tuženi VV, kao ni njegov pravni prethodnik, nije bio u državini predmetnih nepokretnosti, odnosno da nije vršio faktičku vlast na istima tokom vremena predviđenog za sticanje prava svojine održajem u smislu odredbe člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, budući da iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da je predmetne nepokretnosti koristila tužiljina rođaka EE do smrti (2002. godine), a da se od tada u posedu istih nalaze Romi. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da bez obzira na činjenicu da je u članu 3. ugovora od 25.01.1968. godine konstatovano da je na dan zaključenja istog „prodavac predao kupcu u posed nepokretnosti“, stanje poseda tuženog VV nije bilo uspostavljeno iz razloga što je predmetni ugovor iz 1968. godine ništav pravni posao jer lice koje je u ugovoru označeno kao prodavac u momentu zaključenja ugovora nije bilo u životu, pa isti nije mogao da takav ugovor zaključi, pa ni da preda kupcu u posed nepokretnosti koje su predmet tog ugovora.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. ZOO pazi po službenoj dužnosti.

U konkretnom slučaju, na osnovu ugovora o kupovini i prodaji nepokretnog imanja zaključenog između DD kao prodavca, koga je zastupao advokat Radovan Mirković po punomoćju overenom pod Ov br. 4349/67 i mal. VV (ovde tuženog) kao kupca, koga je zastupao otac ĐĐ, koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu 25.01.1968. godine, tuženi VV upisan je 18.07.2018. godine u katastar kao korisnik sa udelom od l/l na kat.parc. .. i kao vlasnik sa udelom l/l na dva objekta koja se nalaze na predmetnoj kat.parceli, a rešenjem od 19.09.2018. godine i kao nosilac prava svojine na kat.parc. .. . Tuženi VV kao prodavac sa tuženim GG kao kupcem zaključio je ugovor o kupoprodaji predmetnih nepokretnsti, koji je overen od strane javnog beležnika 04.10.2018. godine i na osnovu tog ugovora tuženi GG se uknjižio kao isključivi vlasnik na navedenim nepokretnostima. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je ništavo punomoćje overeno kod Prvog sreskog suda za Grad Beograd pod Ov br. 4349/67. Naime, odredbom člana 238. stav 3. ZPP propisano je da je dozvoljeno da se dokazuje da su u javnoj ispravi neistinito utvrđene činjenice ili da je isprava nepravilno sastavljena. Kako je utvrđeno da pok. DD (prodavac iz ugovora) u momentu overe tog punomoćja nije bio živ (umro 1944. godine), to isti nije ni mogao izdati punomoćje advokatu Radovanu Milićeviću da ga zastupa prilikom zaključenja bilo kog pravnog posla, pa je punomoć ništava na osnovu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim osnosima. Kako je na osnovu ništavog punomoćja zaključen predmetni Ugovor o kupovini i prodaji nepokretnog imanja od 25.01.1968. godine, to je po oceni Vrhovnog suda pravilno stanovište drugostepenog suda da je ništav ne može proizvoditi pravno dejstvo navedeni ugovor od 25.01.1968. godine. Naime, s obzirom na činjenicu da lice koje je u ugovoru označeno kao prodavac u momentu zaključenja ugovora nije bilo u životu, to u konkretnom slučaju saglasnosti između ugovornih strana nije ni bilo, jer ugovorna strana označena na strani prodavca nije učestvovala u zaključenju ugovora, obzirom da je isti preminuo 1944. godine a predmetni ugovor je zaključen 1968. godine. Kako lice koje je bilo vlasnik odnosno korisnik predmetnih nepokretnosti i koje je u ugovoru označeno na strani prodavca nije bilo živo u momentu zaključenja ugovora, to isti nije mogao da takav ugovor zaključi, a samim tim ni da preda kupcu u posed nepokretnosti koje su predmet ugovora, niti je tuženi VV (kao i njegov pravni prethodnik) faktički bio u posedu te nepokretnosti. Imajući u vidu navedeno, ništav je i Ugovor o kupoprodaji koji je zaključen između tuženog VV kao prodavca i tuženog GG kao kupca, koji je overen kod javnog beležnika 04.10.2018. godine, budući da tuženi GG nije mogao da postane vlasnik navedenih nepokretnosti na osnovu ništavog ugovora o kupoprodaji, niti mu je predata u državinu nepokretnost koja je bila predmet tog ugovora.

Revizijski navodi tuženog GG da je savestan sticalac nepokretnosti nisu relevantni. Naime, u slučaju višestrukih otuđenja nepokretnosti, savesnost može biti relevantna činjenica od uticaja na ocenu sticanja prava svojine kupca nepokretnosti kada su svi ugovori pravno valjani. Međutim, u konkretnom slučaju Ugovor o kupoprodaji od 25.01.1968. godine nije pravno valjan. Zbog toga su svi kasniji ugovori koji su zaključeni na osnovu tog pravnog posla ništavi u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredaba člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

U većem delu navodi revizije tuženih se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu posebno razmotreni, budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude, bez detaljnog obrazlaganja svoje odluke shodno odredbi iz stava 2. istog zakonskog člana, budući da se u revizijama ponavljaju žalbeni navodi koje je cenio drugostepeni sud u pobijanoj odluci.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužilje i umešača na strani tužilje za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić