Presudom Osnovnog suda u Somboru P 2231/21 od 04.10.2022. godine, obavezana je tužena da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha iznos od 105.000,00 dinara, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 63.000,00 dinara i za duševne bolove zbog naruženosti iznos od 105.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana 04.10.2022. godine, kao dana presuđenja, pa do isplate. Odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenih pa do traženih iznosa na ime pretrpljenog straha, na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i duševnih bolova zbog naruženosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom. Odbijen je tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu od 20.000,00 dinara. Tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 238.760,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 65/23 od 19.01.2023. godine, žalba tužioca je odbijena, žalba tužene je usvojena, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha iznos od 105.000,00 dinara, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 63.000,00 dinara i za duševne bolove zbog naruženosti iznos od 105.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana 04.10.2022. godine, kao dana presuđenja, pa do isplate i obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 211.775,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate, a prvostepena presuda u preostalom pobijanom nepreinačenom delu je potvrđena. Tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.560,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku) i zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužioca je dozvoljena u delu kojim pobija presudu kojom je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o tužbenom zahtevu, po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom posutpku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23, u daljem tekstu ZPP). U tom delu Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, i utvrdio da revizija tužioca, u delu u kom revident pobija odluku drugostepenog suda kojom je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade nematerijalne štete, nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupku koje mogu predstavljati revizijski razlog nema. Drugostepena presuda sadrži dovoljne i potpune razloge o oceni žalbenih navoda i razloge koje je sud uzeo u obzir po službenoj dužnosti, za ocenu pravilnosti drugostepene presude, pa nema bitne povrede odredaba parničnog posutpka u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo ni do propusta ili do pogrešne primene odrebe člana 383. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud nije našao da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se ponovi već izvedeni dokazi, te nije bilo potrebno da zakazuje raspravu. Revident ukazuje na povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, što nije razlog zbog koga se može odluka pobijati revizijom.

Predmet tužbenog zahteva je naknada materijalne i nematerijalne štete, kao posledica štetnog događaja od dana 29.10.2016. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je obavljao poslove postavljanja fasade na kući tužene, tako što je dana 29.10.2016. godine, stojeći na merdevinama tokom postavljanja fasade bušio stiropor bušilicom na mestu koje se nalazi nadesno i naviše u odnosu na strujni sat, i tom prilikom došlo je do strujnog udara, usled koga je izbila vatra koja je zahvatila i tužiočevu odeću. To je trajalo 20-tak sekundi dok nije izbio osigurač i nestalo struje u celoj kući. Tužilac je uspeo da ispusti bušilicu iz ruke, ali je zadobio teške telesne povrede u vidu opekotine drugog stepena, obe prednje strane butine i opekotine ručja i šake. Ispravnost električnih instalacija (uključujući i priključni kabel od elektrostuba do razvodnog mernog ormana), kao i ispravnost elektrotehničke dokumentacije, proveravana je 30.07.1987. godine od strane ovlašćenih i kvalifikovanih radnika SO Sombor, Komiteta za komunalno stambene poslove i urbanizam, čiji izveštaj ne sadrži nijednu primedbu i na osnovu koga je Elektrodistribucija Sombor priključila potrošača na adresi ... na distributivnu naponsku mrežu. Kontrola merenja vršena je i 02.12.2010. godine i 31.10.2013. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka Dragana Lavrnića, prvostepeni sud utvrđuje da su sve elektroinstalacije na predmetnoj kući na kojoj je tužilac izvodio radove izvedene propisno, te da su sva pravila za električne instalacije i ugradnju elektroopreme bila poštovane, i da se nastupanje štetnog događaja - strujnog udara moglo sprečiti preduzimanjem adekvatnih mera i to upotrebom detektora kabla, kojim se može utvrditi trasa kojom je kabl ukopan. Trasa naponskog kabla može da se utvrdi pomoću projekta izvedenog stanja elektrinstalacija, upotrebe detektora kabla i najsigurniji način koji je potrebno koristiti i posle navedenog, pažljivim obijanjem maltera na nekoliko mesta gde se ima namera bušiti. Tužitelj nije postupio na navedeni način, te nije upotrebio detektor kabla, nego je verujući na reč tuženoj da je struja iznad sata, bez prethodne provere pristupio bušenju.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud delimično je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da se osnov odgovornosti tužene za naknadu nastale štete zasniva na članovima 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, jer se struja na nepokretnosti tužene smatra opasnom stvari, pa kao imalac opasne stvari tužena odgovora za štetu koja je nastala, po osnovu objektivne odgovornosti. Prvostepeni sud nalazi da je tužilac svojim nesavesnim postupanjem doprineo nastanku štete u visini od 30 %, jer nije preduzeo mere da se otkrije i eliminiše potencijalna opasnost, a da je doprinos tužene 70 % jer je dala pogrešno uputstvo tužiocu.

Drugostepeni sud, suprotno stanovištu prvostepenog suda, smatra da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev, pa je odluku prvostepenog suda u tom delu preinačio i odbio tužbeni zahtev, ne prihvatajući stav prvostepenog suda o postojanju osnova odgovornosti na strani tužene po odredbama članova 173. i 174. ZOO u situaciji kada je elektroinstalacija na predmetnoj kući bila izvedena u skladu sa propisima i pravilima struke, pa ne može biti reči o tome da je šteta koju je tužilac pretrpeo nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno ne radi se o opasnoj stvari. Tužilac nije postupao pažnjom dobrog stručnjaka (nije preduzeo potrebne mere da predupredi, otkrije i eliminiše potencijalnu opasnost), a iz činjeničnog stanja ne proizilazi neki drugi osnov odgovornosti tužene za štetu.

Revident u reviziji osporava ocenu dokaza i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja od značaja za zaključak o ispravnosti instalacija na kući tužilje. Revident ističe da je nepravilno da su kablovi na zidu sa spoljne strane kuće, da nisu uštemani i pokriveni malterom debljine od 1cm, čime nastoji da dokaže da je pretrpeo štetu u vezi sa opasnom stvari, za koju tužena kao vlasnik opasne stvari odgovara po principu objektivne odgovornosti. Razlozi revizije ne stoje.

Odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari smatra se da potiče od te stvari, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Članom 174. istog zakona, propisano je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac.

Prema nalaženju Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da struja, odnosno instalacije na nepokretnosti tužene u konkretnom slučaju nije uzrok štete i da tužena kao njen imalac ne može biti odgovorna za nastalu štetu po principu objektivne odgovornosti. Ovo na osnovu utvrđenja da su sve elektroinstalacije na predmetnoj nepokretnosti bile izvedene propisno, u skladu sa pravilima o postavljanju električnih instalacija i ugradnji elektroopreme. Takvo utvrđenje je prvostepeni sud zasnovao na oceni nalaza i mišljenja veštaka elektrotehničke struke, na čiji nalaz i mišljenje tužilac nije imao primedaba. Na osnovu tog nalaza je utvrđeno i na koji način je tužilac trebalo da postupa da bi opasnost izbegao. Pravilnost tako utvrđenog činjeničnog stanja o ispravnosti postavljenih elektroinstalacija na nepokretnosti tužene revident nije oborio tvrdnjom da su kablovi bili pogrešno postavljeni na spoljne zidove, prekriveni običnom fasadom od maltera od 1cm, na način koji je opasan za svakoga, jer takve tvrdnje tužilac nije dokazao u toku postupka. Kod takvog stanja stvari, strujni kabl na nepokretnosti tužilje nije uzrok štete, kako pravilno ocenjuje drugostepeni sud. Stoga nema osnova objektivnoj odgovornosti tužene za nastalu štetu. U radnjama tužene nije uzrok štete, već u propustima tužioca da na odgovarajući način proveri položaj kablova pre bušenja bušilicom. Stoga nema osnova odgovornosti tužene za nastalu štetu ni po drugim mogućim osnovima (član 177. stav 2. ZOO).

Zbog napred navedenog, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tužioca, u stavu prvom izreke presude.

Ocenjujući dozvoljenost revizije tužioca izjavljene protiv odluke Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 65/23 od 19.01.2023. godine, u delu u kom je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23) Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Prema odredbi člana 404. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni sud je zaključio da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tužilac izjavljenom revizijom pobija odluku nižestepenih sudova u delu u kom je odbijen zahtev tužioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete kao posledice štetnog događaja od 29.10.2016. godine u iznosu od 397.000,00 dinara. Revizijskim navodima tužioca ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nije pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije, niti je pozivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava dovoljno da bi se o navedenoj reviziji odlučivalo kao o posebnoj reviziji, niti se revizijom ukazuje na postojanje drugih odluka koje bi ukazivale na različito postupanje sudova u predmetima sa istim činjeničnim osnovom. Iz navedenog sledi da ne postoji neujednačenost sudske prakse na način na koji se to ukazuje revizijom.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije po odredbi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) i našao da revizija tužilaca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je tužbu podneo dana 04.01.2017. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela presude iznosi 397.000,00 dinara, odnosno dinarska protivvrednost od 3.215,85 evra na dan podnošenja tužbe.

Vrednost pobijanog dela pravnosnažne drugostepene odluke koja se pobija revizijom i koja se odnosi na glavno potraživanje je ispod zakonom propisanog revizijskog cenzusa.

Stoga, kada je vrednost pobijanog dela drugostepene odluke koji se odnosi na glavno potraživanje ispod propisanog revizijskog cenzusa, to je razlog zbog kojeg revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku reviziju odbacio kao nedozvoljenu.

Stavom četiri izreke, Vrhovni sud odbio je zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka imajući u vidu da isti nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković