Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac, Jelene Borovac, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Vlajko Komlenac, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa punomoćnik Snežana Miljanović, advokat iz ..., radi naknade štete, vrednost spora 550.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3677/16 od 24.05.2017. godine, u sednici veća održanoj 11.10.2017. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE predlog da se odlučuje o posebnoj reviziji.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3677/16 od 24.05.2017. godine i presuda Osnovnog suda u Šidu P 76/2016 od 25.04.2016. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šidu P 76/2016 od 25.04.2016. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade neimovinske štete za pretrpljene fizičke bolove isplati 300.000,00 dinara, pretrpljeni strah 250.000,00 dinara i da mu na ime troškova isplati 99.900,00 dinara.

Pobijanom drugostepenom presudom odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, pa je našao da su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP za dozvoljenost posebne revizije, zato što je pravno pitanje sporno (da li isticanje neopredeljenog imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku prekida zastarelost), zbog čega je nužno ujednačavanje sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 03.03.2008. godine (u 9,00 časova) tuženi je tužiocu naneo laku telesnu povredu. Zbog ovog događaja MUP – OUP Šid je 10.03.2008. godine podneo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv tuženog. Taj postupak je okončan rešenjem Opštinskog organa za prekršaje Up 399/08 od 07.09.2009. godine, tako što je tuženi oglašen odgovornim zbog remećenja javnog reda i mira, pa je kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 7.000,00 dinara. To rešenje je potvrđeno presudom Višeg prekršajnog suda Prž 3847/10 od 26.02.2010. godine. Povodom istog štetnog događaja protiv tuženog je vođen i krivični postupak i to prvo Ki 91/2008 u kome je tužilac kao oštećeni dana 21.04.2008. godine istakao imovinskopravni zahtev za naknadu štete bez preciziranja osnova i visine štete. Postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici pod K 1634/10 po optužnom predlogu oštećenog kao tužioca koji u tom postupku nije podneo poseban imovinskopravni zahtev. Krivični postupak je okončan u prvom stepenu presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K 1634/10 od 29.11.2013. godine kojom je prema okrivljenom – ovde tuženom odbijena optužba za krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ jer je stvar presuđena imajući u vidu da pravnosnažna odluka o prekršajnom postupku isključuje suđenje za krivično delo o istoj stvari. Drugostepenom presudom usvojena je žalba punomoćnika oštećenog (ovde tužioca), pa je prvostepena presuda preinačena tako što je protiv okrivljenog odbijena optužba za krivično delo lake telesne povrede zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Tužba u ovoj parnici podneta je 12. novembra 2012. godine za vreme trajanja krivičnog postupka.

Kod takvog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi smatraju da je potraživanje tužioca radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah zastarelo (da je prigovor zastarelosti osnovan) jer je od momenta kada je pokrenut prekršajni postupak (10.03.2008. godine) pa do momenta podnete tužbe - 14.11.2012. godine protekao subjektivni i objektivni rok iz člana 376. stav 1. i člana 377. ZOO. Isticanje imovinskopravnog zahteva od strane tužioca kao oštećenog 21.04.2008. godine u predmetu Ki 91/2008 bez preciziranja zahteva u pogledu osnova i visine je bez pravnog značaja i te radnje ne dovode do prekida zastarelosti potraživanja po članu 388. ZOO.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno, jer se kroz isticanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku mogu utvrđivati činjenice i okolnosti značajne za visinu, pa se na taj način potraživanje može ostvariti ili obezbediti.

Naime, isticanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku (bez opredeljivanja visine naknade štete po osnovama) je dovoljno i ima učinak prekida zastarelosti iz člana 388. ZOO. Po članu 203. stav 2. ZKP (''Službeni glasnik RS'' 58/04... koji se primenjuje na rešenje konkretnog odnosa, imajući u vidu da su radnje za koje je postojala osnovana sumnja o izvršenom krivičnom delu učinjene 2008. godine) imovinski zahtev se može podneti najdocnije do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom. Lice ovlašćeno na podnošenje predloga dužno je da određeno označi svoj zahtev i da podnese dokaze.

Smisao sintagme ''određeno označi svoj zahtev'' ne može se shvatiti kao obaveza ovlašćenog lica (oštećenog) da mora u momentu podnošenja opredeliti visinu nematerijalne štete po vidovima iz člana 200. ZOO. Citirano pravilo treba tumačiti u povezanosti sa članom 201. stav 2. ZKP po kome se imovinskopravni zahtev može odnositi na naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla, pa je ''za određenost'' po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda dovoljno da se u momentu podnošenja imovinskog zahteva oštećeni opredelio u pogledu vidova iz člana 201. stav 2. ZKP. Konačno opredeljivanje, u ovom slučaju visine štete, može da se izvrši sve do zaključenja glavnog pretresa (član 203. stav 4. ZKP), jer oštećeni u početnoj fazi po pravilu nema sve elemente za određivanje vidova i visine štete (veštačenje je uglavnom nužno). Opredeljivanje visine naknade materijalne ili nematerijalne štete u krivičnom postupku zavisi od izvođenja dokaza – utvrđivanja činjeničnog stanja. Ni u parničnom postupku sud nije ovlašćen da tužbu odbaci zbog neopredeljivanja visine ili vidova štete (osim ako tužbu ne podnosi punomoćnik – advokat).

Tužilac je podneo parničnu tužbu u toku trajanja krivičnog postupka u kome je već bio istaknut imovinskopravni zahtev. Isticanje tog zahteva u oficijelnom postupku je proizvodilo pravni učinak i u nastavku krivičnog postupka gde se ovde tužilac pojavljivao kao oštećeni i sa prvim zahtevom predstavlja celinu. Tim prvim isticanjem imovinskopravnog zahteva prekinuta je zastarelost.

U konkretnom slučaju bez značaja je činjenica na koji način je okončan krivični postupak imajući između ostalog u vidu da je tužba u ovoj parnici podneta za vreme trajanja krivičnog postupka.

Zbog pogrešnog pravnog stava o zastarelosti potraživanja nije utvrđena visina štete, pa nema razloga za preinačenje nižestepenih presuda.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić