ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv rešenja o troškovima sadržanog u stavu prvom presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3656/23 od 05.06.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 7351/2022 od 18.10.2023. godine, usvojen je, delimično, tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 600.000,00 dinara i to: na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 350.000,00 dinara, ne ime naknade za pretrpljene fizičke bolove iznose od 100.000,00 dinara, na ime naknade za pretrpljeni strah iznos od 100.000,00 dinara i na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 50.000,00 dinara, sve sa zateznom kamatom od 18.10.2023. godine pa do isplate, te da joj naknadi troškove postupka u iznosu od 1.134.310,00 dinara, sa zateznom kamatom od dana izvršnosti.

Deo tužbenog zahteva na ime naknade nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa od 350.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti pa do traženog iznosa od 800.000,00 dinara, preko dosuđenog iznosa od 100.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova pa do traženog iznosa od 350.000,00 dinara, preko dosuđenog iznosa od 100.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha pa do traženog iznosa od 350.000,00 dinara i preko dosuđenog iznosa od 50.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog naruženosti pa do traženog iznosa od 250.000,00 dinara odbijen je. Odbijen je i predlog tužilje za oslobađanje plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3656/23 od 05.06.2024. godine, žalba tužilje je odbijena, a žalba tuženog delimično usvojena i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 7351/2022 od 18.10.2023. godine preinačena u usvajajućem delu odluke o naknadi nematerijalne štete, tako što je odbijen zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji isplati na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 350.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 100.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate, te u delu odluke o troškovima postupka, tako što se obaveza tuženog da tužilji naknadi troškove postupka snižava sa iznosa od 1.134.310,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate na iznos 401.400,00 dinara sa istom kamatom. U preostalom delu prvostepena presuda je potvrđena. Odbijena je žalba i potvrđena odluka kojom je odbijen zahtev tužilje za oslobođenje plaćanja troškova. Odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka. Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, kao i bitne povrede iz odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku koja je učinjena pred drugostepenim sudom. U reviziji se pozvala i na odredbu člana 404. istog propisa.

Protiv odluke o troškovima postupka blagovremenu žalbu, preko punomoćnika advokata, ulaže tuženi s pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Nalazeći da je revizija tužilje dozvoljena protiv dela drugostepene presude kojim je preinačena prvostepena presuda, a u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i ispitujući u tom delu pobijanu presudu u granicama određenim odredbom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovano revident ukazuje na apsolutno bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 1. u vezi člana 386. istog propisa, odnosno da je drugostepeni sud prekoračio granice razloga navedenih u žalbi. Ovo iz razloga što je prvostepenom presudom obavezan tuženi da tužilji isplati iznos od ukupno 600.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete, a žalbom je tuženi pobijao navedenu presudu u celini usvajajućeg dela zahteva. Preinačenjem na način kako je to učinjeno u pobijanoj odluci upravo je odlučeno u skladu sa odredbom člana 386. stav 1. ZPP, odnosno odlučeno je o delu u kome je presuda pobijana. Kada je u pitanju navod revizije da je drugostepeni sud odlučivao izvan razloga žalbe, Vrhovni sud ukazuje da osim što je žalbom presuda pobijana zbog pogrešne primene materijalnog prava, o takvoj primeni sud vodi računa po službenoj dužnosti. Pitanje podeljene odgovornosti, odnosno pravične naknade nematerijalne štete uzimanjem u obzir većeg stepena podeljene odgovornosti je pitanje primene materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 14.01.2014. godine, oko 02,30 časova u ... u ul. ..., došlo je do saobraćajne nezgode izazvane motornim vozilom reg. oznake ..., koje je na dan nastanka nesreće bilo osigurano od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima kod tuženog, po polisi osiguranja br. ... za period od 10.09.2013. do 10.09.2014. godine. Do nesreće je došlo tako što je BB upravljao motornim vozilom u alkoholisanom stanju sa 1,619 mg/ml alkohola u krvi, pri čemu se nije pridržavao saobraćajnih propisa, a tužilja koja je bila putnik u vozilu zatražila je da upravlja vozilom, što joj vozač nije dozvolio nastavljajući da upravlja automobilom, pa je tužilja u jednom momentu skočila na vozača, on je izgubio kontrolu, sleteo sa kolovoza, te udario u drvo i kuću, kojom prilikom je tužilja ispala iz vozila i zadobila teške povrede.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu K 6/17 od 15.05.2017. godine, vozač BB oglašen je krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. KZ u vezi člana 289. stav 1. a postupak protiv tada maloletne tužilje je obustavljen. Zbog nastalih teških telesnih povreda tužilja je tuženom podnela odštetni zahtev, kao i dopunu istog, pa je tuženi utvrdio doprinos tužilje u nastanku nezgode od 50% i na ime nespornog dela naknade isplatio iznos od 662.000,00 dinara i to: za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 387.000,00 dinara, za pretrljpene fizičke bolove iznos od 150.000,00 dinara, za pretrljpeni strah iznos od 100.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 25.000,00 dinara. Utvrđeno je da je tužilja zadobila povrede opasne po život, da je trpela i danas trpi fizičke bolove i strah, a nastalo je umanjenje životne aktivnosti od ukupno 59%. Dalje je utvrđeno da nenošenje sigurnosnog pojasa nije od uticaja na povređivanje glave i pluća, ali da je tužilja imala vezan pojas ne bi došlo do ispadanja iz vozila i samim tim bi se smanjila mogućnost povređivanja jetre i slezine.

Kod takvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i odredio isplatu iznosa od 600.000,00 dinara i to na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 350.000,00 dinara, na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove 100.000,00 dinara, na ime naknade za pretrpljeni strah iznos od 100.000,00 dinara, na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti 50.000,00 dinara sve sa kamatom od dana 18.10.2023. godine kao dana presuđenja. Prvostepeni sud je smatrao da je doprinos tužilje nastanku događaja iznosi 50%.

Polazeći od napred navedenih utvrđenih činjenica, drugostepeni sud smatra da je doprinos tužilje bio veći i da iznosi 70%. Obrazlaže da je u parničnom postupku sud vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti, a sve u smislu odredbe člana 13. ZPP, a ne i za oslobađajuću presudu, da je građanska odgovornost šira te da je ometanjem vozača prilikom vožnje na način kako je to utvrdio prvostepeni sud, i propustom da veže sigurnosni pojas, što bi smanjilo mogućnost oštećenje jetre i slezine, tužilja doprinela šteti u visini od 70%. Stoga preinačava pobijanu presudu u usvajajućem delu na način kako je to navedeno u stavu drugom obrazloženja ove odluke.

Tužilja revizijom pobija drugostepenu odluku smatrajući da je sud odlučio na štetu tužilje, da se tuženi nije žalio na utvrđeni doprinos te da nije bilo zakonskog ovlašćenja da drugostepeni sud odlučuje drugačije o podeljenoj odgovornosti.

Pitanje podeljene odgovornosti svodi se na pravilnu primenu odredbe člana 192. stav 1. ZOO, koja propisuje da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane i da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo na srazmerno smanjenu naknadu.

Iz citirane odredbe proizlazi da se radi o situaciji kada je oštećeni svojim ponašanjem ili doprineo da šteta nastane ili je doprineo da ona bude veća nego što bi bila. U štetnom događaju koji je nastao sadejstvom štetnika i oštećenog, ili je šteta uvećana radnjama oštećenog, oštećeno lice ima pravo na potpunu naknadu samo one štete koju je prouzrokovao štetnik, a ne naknadu one štete koja je nastala kao posledica njegovih sopstvenih radnji ili sopstvenog nečinjenja.

Imajući u vidu okolnosti slučaja i to da je vozilom upravljalo lice pod dejstvom alkohola koje se, prema činjeničnom utvrđenju, nije pridržavalo propisa, ali i da je tužilja pristala da se vozi automobilom kojim je upravljalo alkoholisano lice, da nije bila vezana sigurnosnim pojasom, da je skočila na vozača u nameri da ona preuzme upravljanje vozilom, a on izgubio kontrolu i sleteo sa kolovoza, naleteo na banderu i potom udario u drvo i kuću, te je tužilja ispala iz vozila i zadobila teške telesne povrede opasne po život, pravilno je drugostepeni sud primenom napred navedene odredbe čl. 192 st. 1 ZOO utvrdio njeno učešće u nastanku štete od 70%.

Bez uticaja su na pravilnost odluke navodi revidenta o odsustvu utvrđene krivične odgovornosti. Naime, iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da je krivični postupak protiv tužilje, kao maloletnog lica u momentu nastanka nesreće, obustavljen. Međutim, podeljena odgovornost se ne zasniva na krivici štetnika, nego počiva na doprinosu u nastanku (ili obimu) štete kao faktu - objektivnoj činjenici. Otuda subjektivni odnos prema prouzrokovanju štete nije relevantan. Posledično, ceni se mera učešća u sopstvenoj šteti, za koliko se smanjuje obaveza štetnika. Ovu meru je drugostepeni sud pravilno odmerio ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja.

Sve napred navedeno ukazuje da je odluka doneta bez apsolutno bitnih povreda postupka iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP i bitne povrede učinjene pred drugostepenim sudom na koju se neosnovano ukazuje revizijom, na osnovu potpuno utvrđenih činjenica i uz pravilnu primenu materijalnog prava, pa je stoga Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. odlučio kao u stavu prvom.

U pogledu dela drugostepene odluke kojom je žalba tužilje protiv odluke o glavnom zahtevu odbijena, s obzirom da je vrednost tog dela zahteva ispod odredbom čl. 403 st. 3 ZPP propisanog cenzusa od 40.000,00 eur na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena. Dalje, odluka suda po predlogu za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi po svojoj pravnoj prirodi je rešenje, ali ne predstavlja rešenje iz odredbe člana 420. stav 1. i stav 3. ZPP protiv kog je revizija dozvoljena.

U tom delu nisu ispunjeni ni uslovi za izuzetnu dozvoljenost revizije iz odredbe čl. 404 ZPP budući da nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa niti u interesu ravnopravnosti stranaka. Radi se o okolnostima konkretnog slučaja pa nema potrebe ni za ujednačavanjem sudske prakse, niti se revizijom na drugačije odluke uopšte ukazuje.

Sledom iznetog, primenom odredbe člana 404. stav 2. odlučeno kao u stavu drugom, a primenom odredbe člana 413. kao u stavu trećem izreke ove odluke.

Protiv odluke o troškovima postupka sadržane u stavu prvom pobijane odluke Apelacionog suda u Novom Sadu, tuženi je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, a na osnovu odredbe člana 404. ZPP, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosgi građana, ujednačiti sudsku praksu i dati novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema odredbi stava 2. istog člana, ispunjenost ulova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni sud ceni u veću od pet sudija.

Iz iznetog proizlazi da su zakonom izričito propisani dodatni uslovi pod kojima se može dozvoliti revizija i onda kada ona ne bi bila dozvoljena na osnovu člana 403. ZPP.

U konkretnom slučaju revizijom tuženog pobija se odluka o troškovima postupka, jer revident smatra da su svi troškovi nastali upravo iz razloga da se dokaže da je tužilja doprinela nastanku štete, zatim ukazuje da u cilju dokazivanja pravične naknade nije bilo nužno održati toliki broj ročišta.

Međutim, kako se obračun troškova vrši u svakoj parnici pojedinačno, to nema potrebe za odlučivanjem o reviziji radi ujednačavanja sudske prakse po odlukama suda o visini troškova postupka. Nema osnova za izuzetnu dozvoljenost revizije ni drugih razloga određenih članom 404. stav 1. ZPP, pa je Vrhovni sud odlučio kao u stavu trećem izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti reviziji kao redovne u smislu člana 410. stav 2. i 420. ZPP, Vrhovni sud nalazi da revizija nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 28. ZPP, kada je za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora kao vrednost spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva dok se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja kao ni parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev (stav 2). Stoga, kako je u konkretnom slučaju revizija izjavljena protiv odluke kojom je odlučeno o troškovima, a koji ne čine glavni zahtev već predstavlja sporedno traženje, to revizija nije dozvoljena ni iz tog razloga.

Stoga je primenom odredbe člana 413. a u vezi člana 420. stav 6. odlučeno kao u četvrtom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković