Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2157/23 od 09.05.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 4505/17 od 21.12.2022. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za dosuđenje troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi-protivtužilac BB je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava pobijajući odluku u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem, petom i šestom izreke.

Tužilja-protivtužena je podnela odgovor na reviziju tražeći troškove za sastav podneska.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), u daljem tekstu ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se neosnovano ukazuje revizijom, a koja bi mogla biti od uticaja na drugačiju odluku suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi VV su tokom trajanja braka zajedničkim radom i ulaganjem stekli, između ostalog, stan broj ... površine 75 m2 i garažno mesto broj ... površine 13 m2, koji se nalaze u stambenoj zgradi broj ...-... u ulici ... – ... u ... . Za vreme trajanja braka zaključili su sporazum o deobi bračne tekovine, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu I/1 Ov. br. .../... dana 21.12.2006. godine na osnovu kog sporazuma je tužilji pripao predmetni stan i garažno mesto. Pre sporazuma, u toku trajanja bračne zajednice, tuženi VV je zaključio ugovor o kupoprodaji, koji je za predmet imao spornu nepokretnost. Pravnosnažnom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P 2463/06 od 06.02.2007. godine razveden je brak i konstatovano da su stranke svoju bračnu tekovinu podelile sporazumom o deobi od 21.12.2006. godine. Nakon završetka izgradnje predmetnog stana i garaže, tužilja je zajedno sa svojom ćerkom ušla u državinu nepokretnosti gde su živele do 2015. godine, nakon čega je tužilja stan izdala u zakup. Nakon pribavljanja odobrenja za upotrebnu dozvolu, tužilja je 14.12.2012. godine podnela zahtev za promenu nosioca prava svojine na predmetnom stanu i ista je evidentirana kao obaveznik plaćanja poreza na imovinu fizičkih lica za period 2009. – 2016.godina. Tuženi VV kao prodavac i BB kao kupac su zaključili Ugovor o kupoprodaji predmetnog stana, solemnizovan kod javnog beležnika Jelene Perović pod OPU: ...-... dana 02.12.2016. godine za kupoprodajnu cenu od 87.000 evra. Prilikom overe, javni beležnik je ugovorne strane upozorila na imovinske odnose bračnih supružnika, kao i da na predmetnoj nepokretnosti postoji upisana zabeležba da je pokrenut upravni spor i da je podnet zahtev za provođenje promene koji se odnosi na sve posebne delove, te da postoji mogućnost da upisi u listu nepokretnosti budu izmenjeni. Kako tuženi-protivtužilac BB nije mogao da uđe u državinu nepokretnosti, isti je prinudnim putem iselio tužilju iz stana 2017.godine, a po osnovu predmetnog ugovora o kupoprodaji.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji OPU ...-... od 02.12.2016. godine i predaju nepokretnosti u državinu tužilji, te odbili protivtužbeni zahtev u delu da se obaveže tužilja da tuženom - protivtužiocu vrati kupoprodajnu cenu po osnovu ništavog ugovora.

Odredbom člana 103. stav 1 Zakona o obligacionim odnosima je propisano da je ništav ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Članom 104. stav 1. istog Zakona je propisano da u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana je dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje.

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa je propisano da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom. Članom 37. stav 1. i 2. istog Zakona je propisano da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, ukoliko dokaže da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog.

U konkretnom slučaju, tuženi VV u vreme zaključenja spornog ugovor o kupoprodaji nije imao pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, s obzirom da je pravo svojine na nepokretnosti imala tužilja a po osnovu sporazuma o deobi bračne tekovine, pa isti nije mogao preneti više prava nego što sam ima, zbog čega je pravilnom primenom materijalnog prava utvrđena ništavost predmetnog ugovora. Kao posledica ništavosti ugovora svaka ugovora strana je dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, koja obaveza ne postoji na strani tužilje koja nije bila ugovorna strana predmetnog ugovora, te je pravilno u odnosu na nju odbijen protivtužbeni zahtev za povraćaj kupoprodajne cene. Takođe, tuženi - protivtužilac BB je u obavezi da se iseli iz predmetnog stana i isti preda u državinu tužilji s obzirom da ista kao nosilac prava svojine na predmetnoj nepokretnosti ima pravo da zahteva predaju u državinu nepokretnost od lica koje bez pravnog osnova istu drži.

Nasuprot navodima revizije, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tuženi – protivtužilac nije bio savesni sticalac nepokretnosti s obzirom da je isti prilikom zaključenja kupoprodajnog ugovora bio upoznat da prodavac nije vlasnik nepokretnosti. Takođe, pravilno je ocenjeno da po osnovu ništavog ugovora o kupoprodaji prodavac ima obavezu da kupcu vrati kupoprodajnu cenu, koja obaveza ne stoji na strani tužilje s obzirom da ista nije bila ugovorna strana i nije ni primila kupoprodajnu cenu.

Kako se ostalim navodima revizije kroz ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava zapravo osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, sa kojih razloga se revizija ne može izjaviti, isti su ocenjeni kao neosnovani i bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka s obzirom da je ista doneta u skladu sa odredbom člana 150., 154. i 155. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužilje-protivtužene za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP zbog čega je u smislu odredbe člana 165. odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković