Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. i člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ...87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, na koju se u reviziji posebno ukazuje, jer je savesno i brižljivo ocenio svaki dokaz zasebno i sve dokaze kao celinu i na osnovu rezultata celokupnog postupka, po svom uverenju, odlučio koje će činjenice uzeti kao dokazane. Za ocenu dokaza drugostepeni sud je dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge, koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud, a slobodno sudijsko uverenje se ne može revizijom pobijati. Navodi revizije o učinjenoj bitnoj povredi iz člana 374. stav 2 tačka 12 ZPP, ne mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Takođe, po oceni revizijskog suda, drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve bitne žalbene navode i o njima dao pravilne i jasne razloge koje prihvata i ovaj sud.

Poklanjajući veru iskazu tužene koja je saslušana kao stranka, u sklopu datih iskaza svedoka kojima je takođe poklonio veru, ceneći i materijalne dokaze (pismene izjave tužene od 29.05.2009. godine i 26.06.2013. godine, kao i više parničnih predmeta koji su se vodili pred prvostepenim sudom po tužbama ovde tužioca protiv većeg broja fizičkih lica radi vraćanja zajma), drugostepeni sud je po održanoj glavnoj raspravi utvrdio, da je tužena posredstvom prijateljice 2007. godine stupila u kontakt sa tužiocem, koga do tada nije poznavala, radi pozajmice novca koji joj je bio potreban jer joj je suprug oboleo od karcinoma i ostao bez zaposlenja, sin počeo da studira a ona se suočila sa finansijskim problemima i obavezama vraćanja bankarskih kredita. Krajem 2007. godine tužena je od tužioca pozajmila 3.000 evra, o čemu je sastavila jednostranu izjavu u jednom primerku i predala je tužiocu kao dokaz da je ugovor o zajmu zaključen. Usmeno su ugovorili da tužena do vraćanja glavnice plaća tužiocu i kamatu u visini od 10% mesečno. Tužena je 2008. godine od tužioca pozajmila još 500 evra, o čemu je takođe na isti način i sa istom svrhom sastavila jenostranu izjavu i predala je tužiocu. Kao i kod prethodnog ugovaranja, usmeno je dogovoreno da tužena i na ovaj iznos plaća kamatu od 10% mesečno sve do vraćanja glavnice duga. Dana 29.04.2009. godine tužena je napisala izjavu da je tog dana od tužioca pozajmila 3.500 evra i obavezala se da celokupan iznos vrati tužiocu do 29.05.2009. godine. Ovom izjavom objedinjene su prethodne dve pozajmice od 3.000 evra i 500 evra, ali navedenog dana nije bilo predaje novca. Počev od prve pozajmice 2007. godine, tužena je tužiocu svakog meseca plaćala ugovorenu kamatu od 300 evra a nakon druge pozajmice iz 2008. godine plaćala je po 350 evra mesečno, sve do maja ili juna 2013. godine, kada je prestala jer više nije imala sredstava za isplatu. O prijemu mesečnih isplata na ime ugovorene kamate na iznos pozajmljenog novca tužilac tuženoj nije izdavao priznanice. Nakon prestanka plaćanja ugovorene mesečne kamate, smatrajući da glavni dug nije vratila, tužena je na zahtev tužioca potpisala i overila jednostranu izjavu pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu Ov.1 7101/2013 od 26.06.2013. godine, kojom priznaje u celosti potraživanje tužioca po osnovu ugovorenog zajma u iznosu od 3.500 evra i daje ovlašćenje računopolagaču svog poslodavca da se navedeni iznos obustavlja u visini od ½ njene zarade i uplaćuje na račun tužioca do konačnog namirenja. Kako navedena jednostrana izjava nije imala svojstvo izvršne izjave, poslodavac tužene nije imao zakonski osnov da postupi po ovlašćenju o obustavi zarade i o tome je obavestio tužioca 23.09.2013. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio da odbije tužbeni zahtev, nalazeći da je isplatama na ime nezakonito ugovorene kamate tužena višestruko vratila iznos pozajmljenog novca.

Navodi revizije se pretežno odnose na ocenu dokaza izvedenih u postupku rasprave pred drugostepenim sudom i u vezi sa tim nepravilno utvrđenim činjeničnim stanjem. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je, suprotno navodima revizije, pravilno, u skladu sa članom 8. ZPP, cenio sve izvedene dokaze koji su od značaja za odluku o tužbenom zahtevu. Nesumnjivo je utvrđeno da su parnične stranke zaključile ugovor o zajmu, u smislu člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužilac pozajmio tuženoj u dva navrata novac i to prvi put krajem 2007. godine u iznosu od 300 evra i drugi put u 2008. godini u iznosu od 500 evra, ukupno 3.500 evra, a tužena se obavezala da taj novac vrati do 29.05.2009. godine. Kao sporno pitanje postavilo se da li je ugovorena i kamata od 10% koju je tužena bila dužna da plaća na iznos pozajmice i da li je tužena vratila zajam.

Prema članu 558. stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, zajmodavac se može obavezati da uz glavnicu duguje i kamatu. Međutim, odredbom člana 399. stavom 1. ZOO propisano je da stopa ugovorne kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju, a stavom 4 istog člana, da ako je ugovorena veća kamata od dozvoljene, primeniće se najveća dozvoljena stopa kamate. Ocenom izvedenih dokaza pravilno je utvrđeno da je između stranaka ugovoreno plaćanje kamate na oba iznosa pozajmice od 10% mesečno i da je tužena na ime kamate nakon pozajmice iz 2007. godine plaćala 300 evra a zatim posle druge pozajmice 2008. godine plaćala 350 evra mesečno, sve do maja – juna 2013. godine, kada je prestala sa isplatama jer više nije bila u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu. Do ovakvog zaključka, suprotno navodima revizije, prvostepeni sud je došao ceneći kao iskrenu i uverljivu izjavu tužene o svim okolnostima ove pozajmice, naročito imajući u vidu da je tužilac na isti način i pod istim uslovima, koristeći se teškim materijalnim stanjem i stanjem nužde, pozajmljivao novac i drugim licima koja su u postupku saslušana kao svedoci i protiv kojih je vodio parnice za vraćanje zajma, u koje su sudovi imali uvid.

Zelenaški ugovor postoji kada neko koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist je očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti (član 141. stav 1. ZOO). Na zelenaški ugovor shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o posledicama ništavosti i o delimičnoj ništavosti ugovora (stav 2. navedene zakonske odredbe).

Shodno utvrđenim činjenicama i citiranim zakonskim odredbama, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da ugovorna odredba kojom stranke ugovaraju veću kamatu od dozvoljene odredbom člana 399. stav 1. ZOO, ne dovodi do ništavosti ugovora u celini već samo do ništavosti odredbe kojom se ugovara kamata, shodno članu 103. stav 1. ZOO. S obzirom da je plaćanjem iznosa na ime nezakonito ugovorene kamate u periodu od kraja 2007. godine do maja-jula 2013. godine od najmanje 300 evra mesečno, tužilja vratila zajam u daleko većem iznosu od iznosa koji je primila, tužbeni zahtev je pravilno odbijen.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost drugostepene presude revizija je odbijena kao neosnovana.

Sa iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci prmenom člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić