Apelacioni sud u Nišu, presudom Gž 2504/14 od 05.02.2015. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tužene K.b. i potvrdio presudu Osnovnog suda u Nišu P 6107/13 od 07.05.2014. godine, u odnosu na tuženu K.b..

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u ime tužene K.b., reviziju je blagovremeno izjavio njen punomoćnik, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud, rešenjem Rev 1056/2015 od 28.05.2015. godine, vratio je spis Osnovnom sudu u Nišu, preko Apelacionog suda u Nišu, radi dopune postupka.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP, („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), a u vezi čana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 55/14), ocenio je da je revizija tužene K.b. izuzetno dozvoljena, radi ujednačavanja sudske prakse, s obzirom na to da je ovaj sud već izrazio stav u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva u identičnim činjeničnopravnim situacijama, kao u presudi Rev 321/2014 od 05.06.2014. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP, pa je utvrdio da je revizija tužene K.b., osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja V.N. i tuženi D.N. su 1985. godine zaključili brak. Tužilja je od 1984. godine u radnom odnosu u Gradskoj upravi Grada N. Na osnovu ugovora o kupoprodaji dvorišne zgrade - kuće u N., ul. … br…., sada ul. …, na osnovu odluke Skupštine Grada Niša Ov br.3471/96 od 13.11.1996. godine, građevinske dozvole UP br.351-205/98-06 od 15.06.1998. godine i izjava parničnih stranaka, sudovi su utvrdili da je predmetna nepokretnost stečena radom u toku trajanja zajednice života u braku tužilje V.N. i tuženog D.N., pa da ista predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Tuženi D.N. je upisan kao vlasnik predmetne nepokretnosti u katastru nepokretnosti, na kojoj je upisana hipoteka u korist tužene K.b., na osnovu date založne izjave koju je dao kao upisani vlasnik nepokretnosti.

Kako se hipoteka na nepokretnoj stvari u zajedničkoj svojini zasniva na celoj stvari uz saglasnost svih zajedničara, shodno članu 6. stav 2. Zakona o hipoteci, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, da za davanje sporne založne izjave nije bilo izričite saglasnosti tužilje u smislu člana 174. stav 1. Porodičnog zakona, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je sporna založna izjava ništava u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer je zasnovana protivno prinudnim propisima.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav zaključak nižestepenih sudova se ne može prihvatiti kao pravilan, zbog čega su osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, na koji revizijski razlog ovaj sud pazi i po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

Odredbom člana 2. Zakona o hipoteci („Sl. glasnik RS“, broj 115/05), je propisano, da je hipoteka založno pravo na nepokretnosti, koje ovlašćuje poverioca da, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti zahteva naplatu potraživanja obezbeđenog hipotekom iz vrednosti nepokretnosti, pre običnih poverilaca i pre docnijih hipotekarnih poverilaca, bez obzira u čijoj svojini se nepokretnost nalazi. Odredbom člana 6. stav 2. ovog Zakona je propisano da se hipoteka na nepokretnim stvarima u zajedničkoj svojini zasniva samo na celoj nepokretnoj stvari i uz saglasnost svih zajedničara. Odredbom člana 8. stav 1. tačka 2. ovog zakona se propisuje, da, hipoteka nastaje upisom u nadležni registar nepokretnosti na osnovu založne izjave (jednostrana hipoteka), dok je odredbom člana 10. stav 1. ovog zakona, propisano, da, ugovor o hipoteci zaključuje se u pismenoj formi, sa potpisima overenim u sudu ili kod drugog zakonom ovlašćenog organa za overu potpisa na aktima o prometu nepokretnosti. Odredbom stava 2. ovog člana, da, ugovor o hipoteci može da zaključi vlasnik, ili drugo lice koje ima pravo raspolaganja, kao i investitor i kupac objekta u izgradnji ili posebnog dela objekta u izgradnji, u smislu člana 3. ovog zakona.

Prema tome, kako je u vreme davanja založne izjave samo tuženi D.N., bio upisan kao vlasnik predmetne nepokretnosti, to je nepravilan zaključak nižestepenih sudova da je za nastanak i zasnivanje hipoteke bila neophodna i saglasnost tužilje kod davanja založne izjave, zato što se radi o hipoteci na nepokretnoj stvari u zajedničkoj svojini.

Naime, kod fikcije, da se kod zajedničke imovine supružnika, smatra da je upis izvršen na ime oba supružnika i kad je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine, odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti, odlučivao sud u smislu odredbe člana 176. stav 2. Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“, broj 18/05), bilo je neophodno da se u katastru nepokretnosti izvrši zabeležba o zajedničkoj svojini na imovini i načinu upravljanja i raspolaganja zajedničkom imovinom, i trećim licima jasno staviti do znanja da se radi o stvari u zajedničkoj svojini. U suprotnom, gubi smisao proisano pravilo da niko ne može snositi štetne posledice zbog pouzdanja u istinitost i pouzdanost podataka o nepokretnostima upisanim u katastar nepokretnosti, saglasno odredbi člana 63. Zakona o državnom premeru i katastru („Sl. glasnik RS“, broj 72/09 i 18/10), koji propisuje, da su podaci o nepokretnostima upisanim u katastar nepokretnosti istiniti i pouzdani i niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja.

Načelo pouzdanja u istinitost podataka upisanih u katastru nepokretnosti je bilo predviđeno i odredbom člana 6. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Sl. glasnik RS“, broj 83/92...101/05), kojom je bilo propisano da, podaci o nepokretnosti i pravima na njima upisani u skladu sa odredbama člana 5. ovog zakona, smatraju se tačnim i treća lica ne mogu trpeti štetne posledice u prometu nepokretnosti i drugim odnosima u kojima se ovi podaci koriste.

Iz izloženog proizilazi i osnovan zaključak da tužena banka nije znala niti je mogla znati da se radi o nepokretnosti u zajedničkoj svojini jer takvog upisa u javnim knjigama nema. Sa druge strane, kako se brak kao zajednica života zasniva na obostranom poštovanju, razumevanju i pomaganju, kod postojanja prava hipoteke upisanog u javnim knjigama dostupni svim zainteresovanim licima, proizilazio bi osnovan zaključak da ova činjenica nije mogla ostati nepoznata i tužilji i njena prećutna saglasnost o zasnivanju hipoteke. Suprotno stnovište vodilo bi zaključku da bi u datoj situaciji hipotekarni poverilac morao da se upusti u istraživanje porodičnog statusa hipotekarnog dužnika što bi bilo u suprotnosti sa napred označenim odredbama Zakona i pravilima o hipoteci i upisu prava i tereta na nepokretnostima.

Na osnovu svega izloženog, radi pravilne primene materijalnog prava, ovaj sud je preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev tužilje.

Pored toga, kako su preinačene drugostepena i prvostepena presuda, zbog pravilne primene materijalnog prava i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, prema uspehu u ovoj parnici, odbijen je i zahtev tužilje za naknadu troškova postupka u iznosu od 62.800,00 dinara, na osnovu člana 153. i 154. ZPP. Međutim, polazeći od utvrđene vrednosti predmeta spora u iznosu od 100.000,00 dinara i traženih troškova postupka od strane tužene K.b. i to na ime tri održana ročišta od po 7.500,00 dinara, sastava odgovora na tužbu i žalbu od po 6.000,00 dinara, sastava žalbe i revizije od po 12.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Sl. glasnik RS“, broj 121/12), takse na odgovor na tužbu od 2.950,00 dinara, takse za žalbu od 5.900,00 dinara, takse za presudu po žalbi od 5.900,00 dinara, takse za reviziju od 11.800,00 dinara i takse za presudu po reviziji od 17.700,00 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama („Sl. glasnik RS“, broj 28/94... 93/14), ovaj sud je obavezao tužilju da naknadi tuženoj K.b., troškove postupka u ukupnom iznosu od 102.750,00 dinara, na osnovu odredbi člana 153. i 154. a u vezi odredbe člana 165. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbi člana 404, 416. stav 1. i 165. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.