Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 1988/2020
28.05.2020. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Danijele Nikolić, Dobrile Strajina i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Darijan Mikulić, advokat iz ..., protiv tužene „Banca intesa“ AD Beograd iz Novog Beograda, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi utvrđenja delimične ništavosti ugovora i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 1467/19 od 25.12.2019. godine u sednici veća održanoj dana 28.05.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 1467/19 od 25.12.2019. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 1467/19 od 25.12.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P 1631/18 od 27.05.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništava odredba Ugovora o kreditu – gotovinski broj .., zaključenog između tužioca i tužene dana 05.09.2017. godine, nalazeća u članu 3.5. obaveznih elemenata Ugovora broj .. koja se odnosi na naknadu banke u fiksnom iznosu od 4.620,00 dinara, što je tužena dužna trpeti i priznati. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 4.620,00 dinara po osnovu sticanja bez osnova sa zakonskom zateznom kamatom od 05.09.2017. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 60.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izršnosti presude.

Presudom Višeg suda u Somboru Gž 1467/19 od 25.12.2019. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P 1631/18 od 27.05.2019. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o izjavljenoj reviziji odlučuje primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku zbog postojanja potrebe za ujednačavanjem sudske prakse i razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-Us, 74/13-Us, 55/14 i 87/18-..ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je, u vršenju nadležnosti iz člana 31. Zakona o uređenju sudova, na sednici građanskog odeljenja od 22.05.2018. godine usvojio pravni stav o dozvoljenosti ugovaranja troškova obrade kredita. Prema tom stavu: banka ima pravo na naplatu troškova i naknadu bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezao da banci plati troškove kredita nije ništava, pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita; troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i druge troškove koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Pobijana drugostepena presuda je u skladu sa usvojenim pravnim stavom. Tužena nije dokazala da je pre zaključenja ugovora o kreditu tužiocu uručila ponudu koja je sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, a na njoj je bio teret dokazivanja te činjenice (član 231. ZPP). Zbog toga o posebnoj reviziji tužene nije potrebno odlučivati u cilju ujednačavanja sudske prakse.

S obzirom da po oceni revizijskog suda nema ni drugih zakonom propisanih razloga za dozvoljenost posebne revizije tužene, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Pobijanom presudom, imajući u vidu označenu vrednost predmeta spora, pravnosnažno je okončan postupak u sporu male vrednosti iz člana 468. stav 1. ZPP. Prema članu 479. stav 6. istog zakona, protiv odluke drugostepenog suda (u postupku u sporu male vrednosti) nije dozvoljena revizija.

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.