U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Božidar Stanisavljević advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9800/18 od 20.12.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 23.05.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 9800/18 od 20.12.2018. godine u delu drugog stava izreke tako što SE OBAVEZUJE tužena da isplati tužiocu iznos od 9.000,00 dinara, dok se u preostalom delu revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9800/18 od 20.12.2018. godine ODBIJA kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tužena da na ime troškova postupka po reviziji isplati tužiocu iznos od 12.000,00 dinara u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17946/17 od 11.09.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena Republika Srbija - Ministarstvo pravde da tužiocu AA iz ..., ..., na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 1.685.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete za sastav zahteva za obeštećenje od strane punomoćnika iz reda advokata isplati iznos od 16.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena na isplatu naknade nematerijalne štete u iznosu od još 2.378.500,00 dinara, kao i na ime materijalne štete iznos preko dosuđenog od još 3.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca u delu kojim je tražio da se tužena obaveže da tužiocu uplati u fond za penzijsko i invalidsko osiguranje radni staž u trajanju od 674 dana povučena. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 52.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti pa do konačne isplate u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Stavom šestim izreke odlučeno je da se tužilac oslobađa od plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9800/18 od 20.12.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17946/17 od 11.09.2018. godine u delu prvog stava izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 490.000,00 dinara i trećem stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17946/17 od 11.09.2018. godine u delu prvog stava izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 1.195.000,00 dinara i u drugom stavu izreke tako što je odbijen zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete za sastav zahteva za obeštećenje od strane punomoćnika iz reda advokata isplati iznos od 16.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u petom stavu izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17946/17 od 11.09.2018. godine tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.000,00 dinara u roku od 15 dana od prijema pismenog otpravka odluke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu - dela kojim je preinačena prvostepena presuda i odlučeno o troškovima postupka, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju u kojoj izričito nije naveo zakonom predviđene razloge za ovaj vanredni pravni lek.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se posebno ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje su članom 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP predviđene kao razlog za ovaj vanredni pravni lek.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Vojnog suda u Beogradu K. 253/81 od 13.07.1981. godine tužilac je oglašen krivim za krivično delo neodazivanja pozivu i izbegavanja vojne službe iz člana 214. stav 1. KZ SFRJ, izvršenim u sticaju sa krivičnim delom odbijanja prijema i upotrebe oružja iz člana 202. stav 1. KZ SFRJ, i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i dva meseca. Presudom Vrhovnog vojnog suda K. 384/81 od 17.09.1981. godine preinačena je označena prvostepena presuda u delu odluke o krivici tako što je utvrđeno da je optuženi, radnjama navedenim u njenoj izreci, učinio samo krivično delo odbijanja prijema i upotrebe oružja iz člana 202. stav 1. KZ SFRJ, za koje je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 11.06.1981. godine do 13.07.1981. godine. Tužilac se na izdržavanju izrečene zatvorske kazne nalazio od 02.11.1981. godine do 03.09.1982. godine, kada je pušten na uslovni otpust. U vreme kada je upućen na izdržavanje zatvorske kazne tužilac je bio otac dvoje dece starosti … i … godina, a njegova supruga nije bila zaposlena. Tokom boravka u zatvoru tužiočevo zdravstveno stanje se pogoršalo. Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Čačku Reh 11/16 od 26.05.2017. godine usvojen je tužiočev zahtev za rehabilitaciju i utvrđeno da su od dana donošenja ništave presuda Vojnog suda u Beogradu K. 253/81 od 13.07.1981. godine i presuda Vrhovnog vojnog suda K. 384/81 od 17.09.1981. godine. Tužiočev punomoćnik - advokat je 23.08.2017. godine komisiji za rehabilitaciono obeštećenje Ministarstva pravde podneo zahtev za isplatu naknade zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 4.044.000,00 dinara i naknadu troškova za sastav tog zahteva. O njegovom zahtevu navedena komisija nije odlučila.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom člana 26. Zakona o rehabilitaciji u vezi sa članovima 154, 172. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojio tužbeni zahtev i tužiocu dosudio rehabilitaciono obeštećenje - naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u iznosu od 1.685.000,00 dinara i materijalnu štetu u iznosu od 16.500,00 dinara na ime troškova za sastav zahteva kojim je iniciran obavezan postupak sporazumnog određivanja naknade, predviđen članom 27. Zakona o rehabilitaciji. U preostalom delu, taj sud je odbio tužbeni zahtev.

Odlučujući o žalbama stranaka drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je snizio novčanu naknadu nematerijalne štete na iznos od 490.000,00 dinara i u celosti odbio zahtev za naknadu materijalne štete. Po nalaženju tog suda, viši iznos naknade nematerijalne štete bio bi suprotan cilju kojem naknada služi i nespojiv sa njenom prirodom i društvenom svhrom (član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), dok troškovi tužioca za sastav zahteva za rehabilitaciono obeštećenje ne predstavljaju materijalnu štetu koju je on pretrpeo kao rehabilitaciono lice.

Pravilno je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, primenjeno materijalno pravo prilikom odlučivanja o tužiočevom zahtevu za naknadu nematerijalne štete.

Prema odredbi člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da će sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i njihovo trajanje to opravdava dosuditi pravičnu novčanu naknadu i za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode ili prava ličnosti. Shodno drugom stavu iste odredbe, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i njenoj visini, sud je dužan da vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Cilj novčane naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti nije reparacija već satisfakcija - zadovoljenje. Tužiocu je, donošenjem pravnosnažnog rešenja o rehabilitaciji pružena satisfakcija jer je utvrđeno da je oglašen krivim i osuđen na zatvorsku kaznu iz verskih razloga (član 1. stav 1. tačka 3. Zakona o rehabilitaciji), zato što mu kao članu verske zajednice „…“ nije priznato pravo da se koristi „prigovorom savesti“ i vojnu obavezu izvrši bez nošenja ili korišćenja oružja. Zbog toga novčana naknada nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u trajanju od 11 meseci, u iznosu od 490.000,00 dinara predstavlja adekvatnu i pravičnu novčanu naknadu koja će tužiocu, uz pravnosnažnu odluku o njegovoj rehabilitaciji, pružiti zadovoljenje. Dosuđivanje višeg iznosa novčane naknade bilo bi protivno članu 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Zato, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri odlučivanju o pravu tužioca na naknadu nematerijalne štete i njenoj visini.

Međutim, osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava pri odlučivanju o zahtevu za naknadu materijalne štete u visini izdataka za sastav zahteva za rehabilitaciono obeštećenje.

Odredbom člana 27. Zakona o rehabilitaciji propisana je dužnost rehabilitovanog lica da podnese zahtev komisiji za rehabilitaciono obeštećenje Ministarstva pravde radi postizanja sporazuma o rehabilitacionom obeštećenju. Tužbu za naknadu štete to lice može podneti samo ako ne postigne sporazum o rehabilitacionom obeštećenju, ili ako navedena komisija u određenom zakonskom roku ne odluči o njegovom zahtevu.

U konkretnom slučaju, o zahtevu za rehabilitaciono obeštećenje koji je podneo tužiočev punomoćnik - advokat nije odlučeno u zakonom propisanom roku. Izdatak koji je tužilac imao za sastav tog zahteva je umanjio njegovu imovinu, i on njihovu naknadu može ostvariti u parničnom postupku i kao deo troškova postupka, u smislu člana 150. stav 1. ZPP, jer je učinjen povodom tog postupka - srazmerno uspehu u sporu za naknadu nematerijalne štete.

O tužiočevoj reviziji nije odlučivano na osnovu člana 404. ZPP (posebna revizija), jer je revizija u ovom sporu dozvoljena bez obzira na vrednost predmeta spora, u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. istog zakona.

Iz navedenih razloga, na osnovu članova 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o zahtevu tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je na osnovu člana 153. stav 2. i člana 165. stav 1. i 2. ZPP. Tužilac je delimično uspeo u postupku po reviziji i saglasno tom uspehu ima pravo na naknadu troškova tog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara u visini određenoj advokatskom tarifom.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić