Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredaba člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koja ne može biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je privredno društvo za trgovinu na veliko farmaceutskim proizvodima, koje od 1991. godine posluje na tržištu lekova, a od 2004. godine bavi se i poslovima zastupništva u prometu lekova na veliko, registracijom lekova kod Agencije za lekove i medicinska sredstva i obezbeđivanjem distributera, od kada je imao zaključene ugovore sa Imunološkim zavodom Zagreb, Biofarm iz Inđije, Tehnimed Portugal, Porfa Poljska, Farmal Ludverg Zagreb, Novartis vakcine i dijagnostika, a kao zastupnik davao je i ovlašćenja distributerima koji su na osnovu toga mogli učestvovati na tenderima koje je organizovao Republički fond za zdravstveno osiguranje. Osnivač preduzeća AA je i zakonski zastupnik i ovlašćeni farmaceut tužioca.

Kada je u drugoj polovini 2009. godine proglašena pandemija gripa tipa A (H1N1), na zahtev Ministarstva zdravlja tužilac je rezervisao 3.005.920 doza vakcina, a zatim je 13.10.2009. godine sa Imunološkim zavodom Zagreb zaključio ugovor o nabavci i prodaji cjepiva za influencu A (3.000.000 doza vakcine) za Jugohemija farmaciju d.o.o. Sva prava i obaveze iz tog ugovora ugovorne strane su 11.11.2009. godine prenele na Jugohemija farmaciju, sa kojom je tužilac 12.11.2009. godine zaključio ugovor o nabavci 3.000.000 vakcina, bez navođenja cene, a 20.11.2009. godine i aneks tog ugovora kojim je za njega ugovorena naknada (provizija) od 6,5% ugovorenog iznosa kupoprodajne cene proizvoda od 7,5 evra. Do 12.10.2010. godine ugovori su delimično realizovani isporukom 862.708 doza vakcine. Zaključkom Vlade broj 515-254/2010 od 12.10.2010. godine ugovor je raskinut, nakon čega više nije bilo isporuke vakcina i tužilac svoju naknadu (proviziju) za preostali deo ugovorenih a neisporučenih doza vakcine nije naplatio. Imunološki zavod Zagreb obavestio je tužioca 28.10.2010. godine da stopira dalju poslovnu saradnju, na temelju pokrenute evropske istrage. U sklopu pokrenute istrage povodom afere „Vakcine“ lišen je slobode i zakonski zastupnik tužioca 13.09.2011. godine i pušten na slobodu 25.05.2012. godine (posle 247 dana). Krivični postupak protiv njega je obustavljen usled odustanka javnog tužioca od daljeg krivičnog gonjenja, pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu K 816/12 od 07.12.2016. godine. Tokom krivičnog postupka vođenog protiv njegovog zakonskog zastupnika poslovna aktivnost tužioca je bila umanjena, jer su mu poslovni partneri otkazali poslovnu saradnju. Tužbom podnetom 18.05.2018. godine tužilac je od tužene Republike Srbije zahtevao naknadu štete u vidu izmakle koristi. Tražene iznose naknade štete u vidu izmakle koristi postavio je prema nalazu veštakā ekonomsko-finansijske struke koje je angažovao, i to: 592.564,21 evra na ime nerealizovane provizije za 2.137.292 neisporučenih doza vakcine, 147.756.128,84 dinara na ime ugovora nerealizovanih zbog lišenja slobode zakonskog zastupnika tužioca za period od 01.01.2011. do 01.11.2018. godine (na dan obračuna 14.04.2020. godine) i 81.926.423,73 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamata na tako obračunati iznos.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev. U pogledu zahteva za naknadu izmakle koristi zbog nerealizovanih ugovora, ocenili su da je tužilac pravno lice koje ima zaseban pravni subjektivitet i imovinu, zbog čega vođenje krivičnog postupka protiv njegovog vlasnika, osnivača i zakonskog zastupnika nije u uzročno-posledično vezi sa eventualnom štetom nastalom na tužiočevoj imovini. Prema stanovištu sudova, zahtev za naknadu materijalne štete u vidu izmakle koriste za neisporučenu količinu od 2.137.292 doza vakcine je zastareo, u smislu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je ugovor o nabavci vakcina, zaključen u drugoj polovini 2009. raskinut 2010. godine, a tužba podneta 18.05.2018. godine, iz čega sledi da su u konkretnom slučaju protekli i subjektivni trogodišnji i objektivni petogodišnji rok u kojima se šteta mogla potraživati.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak da u konkretnom slučaju nema osnova za obavezivanje tužene na naknadu štete tužiocu.

Pravo na naknadu štete zbog greške (nezakonitog ili nepravilnog rada) državnog organa propisano je Ustavom Republike Srbije (član 35) i uređeno Zakonom o obligacionim odnosima – ZOO, prema kome pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1), pri čemu je šteta (član 155) umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Pri tom, nezakoniti rad podrazumeva postupanje organa tužene protivno zakonu ili drugom propisu, odnosno propuštanje da se zakon ili drugi propis primeni, a nepravilni rad predstavlja činjenje ili nečinjenje protivno standardima i pravilima dobrog vršenja delatnosti (prekoračenje, zloupotreba, pogrešna primena datih ovlašćenja) koje šteti pravu i interesu nekog lica.

Samo vođenje krivičnog postupka protiv zakonskog zastupnika tužioca, ako je preduzeto po pravilima procedure koju propisuje Zakon o unutrašnjim poslovima i Zakonik o krivičnom postupku, čak ni u situaciji kada je okrivljeni oslobođen optužbe, ili kada je optužba odbijena ili postupak obustavljen ne predstavlja osnov za obavezivanje države na naknadu materijalne ili nematerijalne štete, jer je zasnovano na zakonu.

S obzirom na postavljeni tužbeni zahtev, da bi imao pravo na naknadu materijalne štete od tužene države u vidu izmakle koristi u poslovanju zbog lišenja slobode njegovog zakonskog zastupnika tužilac je trebalo da dokaže, a to nije uspeo, osim postojanja i obima štete, i to da da mu je šteta pričinjena nezakonitim, odnosno nepravilnim radom organa tužene, i to konkretnim radnjama ili propustima koji predstavljaju nezakonit ili nepravilan rad, pošto zaključak o nezakonitom ili nepravilnom radu organa tužene ne proizlazi automatski iz činjenice da je krivični postupak protiv zakonskog zastupnika tužioca obustavljen. U pogledu zahteva za naknadu štete zbog provizije neisplaćene usled neisporuke ugovorene količine doza vakcine, sudovi su pravilno zaključili da je tužiočev zahtev neosnovan zbog nastupanja zastarelosti njegovog potraživanja. Osim toga, imajući u vidu sadržinu ugovora koje je tužilac zaključio 11.11.2009. godine sa Imunološkim zavodom Zagreb i 12.11.2009. godine sa Jugohemija farmacijom, odgovornost tužene za naknadu štete po ovom osnovu ne postoji ni iz razloga što dužnik plaćanja provizije nije bila tužena, već ugovornice sa kojima je tužilac zaključio pomenute ugovore, jer je na njima ležala obaveza isplate provizije tužiocu.

U reviziji se ponavljaju navodi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane - da je pritvor zakonskog zastupnika tužioca (koji je lišen slobode gotovo godinu dana posle obustave isporuke vakcina) u uzročno-posledičnoj vezi sa nerealizacijom poslova oko nabavke vakcina i s tim u vezi sa smanjenjem privredne aktivnosti i profita tužioca, da je usled toga došlo do narušavanja poslovnog ugleda tužioca, do otkaza postojećih ugovora o zastupanju, da tužilac više nije mogao da obavlja svoju poslovnu delatnost jer u tom periodu nije imao drugo zaposleno lice koje ispunjava uslove za licenciranog farmaceuta. Vrhovni sud u svemu prihvata ubedljive razloge koje je dao drugostepeni sud za zaključak o neosnovanosti ovih navoda, koji ne dovodi se u sumnju pravilnost presuđenja, koristeći svoje ovlašćenje iz člana 414. stav 2. ZPP da ih ne obrazlaže detaljno.

Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili osnovanim prigovor zastarelosti i odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete u vidu koristi izmakle nerealizovanjem ugovora o isporuci 2.137.292 doza vakcina. Ovo imajući u vidu da su ugovori u vezi sa nabavkom i distribucijom vakcina zaključeni drugoj polovini 2009. godine, da je do raskida ugovora došlo 2010. godine, a da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 18.05.2018. godine, odnosno po isteku svih rokova propisanih odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga su neosnovani revizijski navodi da je prilikom odlučivanja o tužbenog zahteva pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao stavu prvom izreke.

Tužiocu ne pripada naknada troškova postupka po reviziji pošto u njemu nije uspeo, a tuženoj ne pripadaju troškovi odgovora na reviziju jer nisu bili nužni za vođenje parnice, zbog čega je primenom člana 165. stav 1. u vezi s čl. 153. stav 1. i 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković