Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2929/22 od 15.06.2022. godine (pobijanom ovde podnetom revizijom) prvim stavom izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3383/18 od 26.09.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 13383/18 od 20.11.2019. godine, u preostalom delu prvog stava izreke, tako što je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati 1.368.122,71 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom od 26.09.2019. godine do isplate. Drugim stavom izreke, prvostepena presuda je preinačena u trećem stavu izreke tako što je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 238.281,22 dinara. Trećim stavom izreke, obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodprivrede da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 1.250,00 dinara. Četvrtim stavom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene Republike Srbije – Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 3. stav 1. ZPP, i zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tužena je svoju reviziju izjavljenu shodno članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž 2929/22 od 15.06.2022. godine, primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), i utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena, a revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a za pobijanje pravnosnažne presude donete u drugom stepenu shodno članu 374. stav 1. u vezi sa članom 3. stav 1. ZPP tužilac nema pravnog interesa, jer je u preostalom delu njegov tužbeni zahtev od dosuđenih 1.368.122,71 dinar do veštačenjem utvrđenog i tužbenim zahtevom opredeljenog iznosa ukupne naknade štete od 4.232.500,00 dinara, pravnosnžano odlučeno tako što je isti odbijen kao neosnovan drugim stavom izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6173/20 od 14.10.2020. godine, u odnosu na koji deo je revizija tužioca odbačena drugim stavom izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 841/21 od 18.02.2022. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 16.05.2010. godine, u ... kod Trgovišta, usled velike količine atmosferskih padavina, došlo je do izlivanja reke Pčinje, kojom prilikom je poplavljena imovina tužioca – objekat za uzgoj koka nosilja, pokućstvo, štala, pokretne stvari locirane na katastarskim parcelama upisanim u list nepokretnosti broj .. KO ... . Nastala šteta konstatovana je od strane komisije Štaba za sanaciju i otklanjanje posledica elementarnih nepogoda Opštine Trgovište i od strane te komisije i od strane Poljoprivredne stručne službe iz Vranja 19.05.2010. godine šteta je procenjena u iznosu od 889.200,00 dinara. Od strane Štaba za sanaciju i otklanjanje posledica od elementarnih nepogoda Opštine Trgovište tužiocu je 30.09.2010. godine, radi otklanjanja nastale štete, isplaćena pomoć od 200.000,00 dianra, a 16.11.2012. godine Opština Trgovište po istom osnovu tužiocu isplatila jednokratnu pomoć od 100.000,00 dinara.

Nalazom i mišljenjem veštaka poljoprivredne struke priloženim uz tužbu ukupna vrednost štete koja je tužiocu prouzrokovana usled izlivanja reke Pčinje utvrđena je u iznosu od 4.232.500,00 dinara, a dopunskim nalazom istog veštaka od 24.08.2016. godine, obavljenim u toku trajanja parničnog postupka, šteta je utvrđena u visini od 3.421.000,00 dinara.

Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka za oblast građevinarstva utvrđeno je da se objekti tužioca na kojima je šteta prouzrokovana nalaze u nebranjenoj zoni, u plavnom području reke Pčinje koja se izlila usled velike količine padavina, da su objekti locirani na udaljenosti od 26.63 m od vodotoka reke Pčinje i da je JVP „Srbijavode“ nadležno za praćenje i regulisanje vodotoka prvog reda. Programom poslovanja JVP „Srbijavode“ za 2008., 2009. i 2010. godinu na navedenom području nisu planirani nikakvi radovi.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, primenom ranijih Zakona o vodama („Službeni glasnik RS“ broj 46/91 ... 101/05) i sada važećeg Zakona o vodama („Službeni glasnik RS“ broj 30/10), te odredaba Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu pravni institut naknade štete, prvostepeni sud je ocenio da nema mesta usvajanju tužiočevog nezastarelog potraživanja prema Republici Srbiji, imajući u vidu da su se oštećeni objekti nalazili u nebranjenoj zoni, na udaljenosti od 26,43 m od vodotoka reke Pčinje, te da nema odgovornosti tužene Republike Srbije, jer ista štetu nije mogla predvideti.

Drugostepeni sud je utvrdio da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje materijalno pravo pogrešno primenjeno, pa je shodno članu 394. stav 1. tačka 4. ZPP prvostepenu presudu preinačio tako što je preostali deo tužbenog zahteva o kome nije pravnosnažno odlučeno u odnosu na tuženu Republiku Srbiju usvojio.

Drugostepeni sud je ocenio da je prigovor zastarelosti potraživanja pravilno razmotren od strane prvostepenog suda, jer je obraćanjem tuženoj 23.04.2013. godine, shodno odredbi člana 193. ZPP, tužilac prekinuo tok roka zastarelosti, tako da je tužba podneta 24.06.2013. godine blagovremena.

Primenom člana 6. stav 2. važećeg Zakona o vodama, prema kome se rekama prvog reda smatraju sve međudržavne reke, drugostepeni sud je utvrdio da je reka Pčinja koja pripada slivu reke Vardar, status reke prvog reda stekla dana 08.09.1991. godine, kada je bivša SR Makedonija priznata kao nezavisna država. Iz navedenih razloga, bez uticaja na njen status je Odluka o utvrđivanju popisa voda prvog reda, objavljena u „Službenom glasniku RS“ broj 83 dana 09.11.2010. godine, jer tim aktom tužene samo je sačinjena evidencija o klasifikovanju vodotoka. Kao vodno dobro, reka Pčinja, shodno članu 5. Zakona o vodama predstavlja prirodno bogatstvo u svojini Republike Srbije, koja radi upravljanja vodnim objektima shodno članu 81. stav 1. ranijeg Zakona o vodama i članu 23. važećeg Zakona o vodama, osniva javno vodoprivredno preduzeće (JVP „Srbijavode“). Saglasno članu 28. i članu 29. ranijeg Zakona o vodama i članu 54. važećeg Zakona o vodama, Vlada Republike Srbije na predlog nadležnog ministarstva donosi opšti plan za odbranu od poplava za vode prvog reda i isti važi 6 godina. U skladu sa opštim planom osnovano javno vodoprivredno preduzeće u skladu sa članom 44. stav 4. Zakona o vodama priprema operativni plan koji nadležno ministarstvo donosi najkasnije do 31. decembra tekuće godine za narednu godinu i ono je odgovorno za sprovođenje inspekcijskog nadzora na realizovanju tih planova. Opšti plan sadrži mere koje se moraju preduzeti preventivno, kao i u periodu nailaska velikih voda i to kako na rekama obezbeđenim zaštitnim vodnim objektima predviđenim članovima 15. i 16. Zakona o vodama (obala utvrde, nasipi, kejski odbrambeni zidovi i zaštitni pojasevi u plavnom području), tako i na vodotocima gde ti objekti ne postoje.

U vezi sa primenom citiranih zakonskih odredbi, iz nalaza veštaka građevinske struke sledi da JVP „Srbijavode“ za period od 2008., 2009. i 2010. godina, programom poslovanja nije planiralo nikakve radove na spornom području, koji bi se finansirali sredstvima iz budžeta Republike Srbije, a eventualni donacijski radovi koje bi obezbedile jedinice lokalne samouprave, bili bi usmereni na gušće naseljena područja.

Primenom citiranih zakonskih odredbi na utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je ocenio da je tužena odgovorna za štetu nastalu na objektu tužioca, koji je bio nosilac poljoprivrednog „lider gazdinstva“ za uzgoj koka nosilja, da je rešenjem Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede donetim dana 05.07.2001. godine tužiocu odobreno da se proizvodnjom bavi u navedenom objektu (poplavljenom dana 16.05.2010. godine) za koji su izdata sanitarna i veterinarska odobrenja i da je shodno članovima 154., 155. i 172. ZOO tužena dužna da nadoknadi nastalu štetu.

Razmatrajući prigovor podeljene odgovornosti drugostepeni sud je shodno članu 192. ZOO zaključio da je podizanjem objekta na nedozvoljenoj udaljenosti od reke tužilac nastanku štete doprineo sa 50%. Kako je isplatama od 200.000,00 dinara dana 30.09.2010. godine (1883,69 evra po kursu od 106,1748 dinara za jedan evro) i 100.000,00 dinara dana 16.11.2012. godine (891,32 evra po kursu 112,193 dinara za jedan evro) tužilac delimično obeštećen, drugostepeni sud je dopunskim veštačenjem od 24.08.2016. godine utvrdio iznos ukupne štete od 3.421.000,00 dinara (27.727,59 evra po kursu 123.3789 dinara za jedan evro) i isti umanjio za izvršene delimične isplate i za utvrđeni doprinos od 50%, tako da je tužbeni zahtev usvojio do iznosa od 1.368.122,71 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom dosuđenom shodno članu 189. stav 2. u vezi sa članom 277. stav 1. ZOO od presuđenja do isplate.

Kod izloženog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, kao pasivno legitimisani subjekt prava, obavezao na naknadu materijalne štete u navedenoj visini.

Članom 45. stav 2. važećeg Zakona o vodama propisano je da Republika Srbija, Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave obezbeđuju zaštitu od štetnog dejstva voda u skladu sa ovim zakonom i posebnim zakonima. Članom 54. stav 4. istog zakona propisano je da odbranu od poplava na vodama prvog reda i na sistemima za odvodnjavanje u javnoj svojini organizuje javno vodoprivredno preduzeće, a na vodama drugog reda odbranu od poplava organizuje jedinica lokalne samouprave u skladu sa opštim i operativnim planom za odbranu od poplava.

U konkretnom slučaju, nezavisno od činjenice da je u momentu nastanka štete reka Pčinja, kao međunarodni vodotok bila reka prvog reda, nalazom veštaka građevinske struke je utvrđeno da JVP „Srbijavode“, čiji je osnivač tužena, nije imalo planirane preventivne radove na tom području za 2008., 2009. i 2010. godinu, niti je nadležno ministarstvo tužene sačinilo opšti plan odbrane od poplava, iako je njegova zakonska obaveza da to učini najkasnije do 31. decembra tekuće godine za narednu godinu. Pomoć koju je u vidu novčanog obeštećenja od 200.000,00 dinara i 100.000,00 dinara tužilac dobio od jedinice lokalne samouprave, nije bila posledica primene Zakona o vanrednoj situaciji, jer izlivanje reke Pčinje dana 16.05.2010. godine, nije bilo proglašeno vanrednom situacijom definisanom članom 8. stav 1. tačka 1. tog zakona, elementarnom nepogodom definisanom članom 8. stav 1. tačka 3. Zakona, ni vanrednim događajem definisanim članom 8. stav 1. tačka 6. zakona, koji bi isključili odgovornost tužene Republike Srbije, odnosno koji bi shodno revizijskim navodima doveo do odgovornosti jedinice lokalne samouprave.

Neosnovano je revizijsko ukazivanje na odsustvo odgovornosti tužene Republike Srbije iz razloga što je tužiočev objekat za uzgoj koka nosilja podignut bez građevinske dozvole. Tužilac je proizvodnju u okviru svog „lider domaćinstva“, posebno praćenog od strane nadležnih republičkih službi, organizovao pošto je od Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede 05.07.2001. godine dobio odobrenje, tako da posle 10 godina duge živinarske proizvodnje tužena ne može isticati da je isključivi uzrok nastanka štete neadekvatnost položaja objekta, u kome je proizvodnja uspešno obavljana do reprezentativnog nivoa.

Sa iznetih razloga, primenom člana 413. u vezi sa članom 410. stav 2. tačka 4. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke, dok je odluka sadržana u drugom stavu izreke doneta shodno članu 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić