U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Vlahović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno-popravni zavod u ..., koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 903/2019 od 27.03.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 11.03.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE ODBIJA, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 903/2019 od 27.03.2019. godine, u delu stava prvog izreke kojim je odbijen, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za februar i april 2013. godine.

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužioca pa se PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 903/2019 od 27.03.2019. godine, u preostalom delu, tako što SE ODBIJA, kao neosnovana, žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1763/17 od 16.01.2019. godine.

OBAVEZUJE se tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1763/17 od 16.01.2019. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da tužiocu, na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, za period od februara 2013. godine zaključno sa martom 2015.godine isplati pojedinačne mesečne iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 134.530,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16.01.2019. godine kao dana presuđenja pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 903/2019 od 27.03.2019. godine stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude tako što je tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 9.000,00 dinara, a odbijen j, kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 134.530,00 dinara. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 16.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda revizija je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije u smislu člana 404.ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz član 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme u Kazneno-popravnom zavodu u ..., a živi u ... .

Za period od februara 2013. godine zaključno sa martom 2015. godine tužena mu nije isplatila troškove prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada.

Tužilac je podneo pismeni zahtev tuženoj za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla za februar i april 2013. godine. Ti zahtevi su rešenjima upravnika Kazneno-popravnog zavoda u ... od 21.05.2013. godine i 08.07.2013. godine odbijeni, kao neosnovani. Protiv navedenih rešenja tužilac nije izjavio žalbu Žalbenoj komisiji vlade u određenom roku, usled čega su protekom roka za žalbu tako doneta rešenja postala pravnosnažna.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeni su mesečni iznosi naknade za prevoz u spornom periodu na relaciji ....- ...-... i obrnuto i rokovi dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocu za sporni period isplati troškove koje je tužilac, kao nužne, imao za dolazak na rad i odlazak sa rada, na osnovu odredbe člana 37. st.1. i 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06 ... 99/10), člana 2. stav 1. tačka 1. i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/07), koji propisi ne predviđaju obavezu zaposlenog da za ostvarenje prava na troškove prevoza, koji mu pripadaju na osnovu rada, mora da podnese poseban zahtev kao i dokaz da je iste zaista i imao.

Drugostepeni sud je zauzeo suprotno stanovište o pravu tužioca na ostvarenje ovih troškova u situaciji kada se nije pisanim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu spornih troškova, niti zbog „ćutanja administracije“ pokrenuo upravni spor, pa u situaciji kada mu nije priznato pravo na njihovu naknadu zaključio je da ne može sa uspehom da traži isplatu po tom osnovu. Naveo je da zahtev za troškove prevoza spada u druga primanja za čije ostvarenje je nužno poštovanje postupka koji je propisan članovima 140.-143. Zakona o državnim službenicima, a što je tužilac propustio da učini.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud ocenio da nije osnovan zahtev tužioca za naknadu štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za februar i april 2013. godine.

Čalnom 140. Zakona o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", br. 79/05....104/09), koji se primenjivao u spornom periodu, propisano je da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, primenom zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu.

Prema članu 142. istog zakona o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima odlučuje žalbena komisija, primenom zakona kojim se uređuje upravni postupak. Članom 143. je propisano da je žalbena komisija dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema, a da protiv odluke žalbene komisije može da se pokrene upravni spor.

U konkretnom slučaju po pismeno podnetim zahtevima tužioca za naknadu troškova prevoza za februar i april mesec 2013. godine, upravnik Kazneno- popravnog zavoda u ... je doneo rešenja kojima su zahtevi tužioca odbijeni, kao neosnovani. Kako tužilac u zakonom i poukom o pravnom leku određenom roku od dana prijema otpravaka navedenih rešenja nije izjavio žalbu žalbenoj komisiji, tako doneta rešenja o odbijanju zahteva za naknadu troškova prevoza za februar i april 2013. godine su stekla svojstvo pravnosnažnosti,

Da bi u parničnom postupku tužilac mogao ostvariti pravo na isplatu ovog novčanog potraživanja, materijalna pretpostavka je da postoji odluka žalbene komisije o žalbi izjavljenoj protiv rešenja rukovodioca organa, odnosno presuda Upravnog suda. Kako je tužilac propustio da iskoristi delotvorno pravno sredstvo, to u parnici ne može s uspehom ostvariti pravo na naknadu štete s pozivom na nezakonit i nepravilan rad organa tužene.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog suda, tužbenom zahtevu za naknadu štete za februar i april 2013. godine nije moguće udovoljiti, pa je na osnovu člana 414. stav 1.ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je u preostalom delu tužbeni zahtev ocenio neosnovanim.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Isto rešenje je propisano i članom 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06 ... 99/10), koji se primenjuje i na tužioca kao državnog službenika. Stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade Republike Srbije. Odredbom člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/07) propisano je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza za mart 2013. godine i za period od maja 2013. godine zaključno sa martom 2015. godine zato što nije dostavio pisani dokaz da je podneo zahtev za naknadu troškova prevoza. Pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva ili dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove (dostavljanje karata). Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Tužena je zato u obavezi da tužiocu u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i čl. 154. stav 1. i 172. Zakona o obligacionim odnosima isplati troškove prevoza koje je u spornom periodu imao za dolazak na rad i odlazak sa rada, u visini utvrđenoj iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, iako nije podnosio zahtev za naknadu tih troškova.

Shodno konačnom uspehu tužioca u sporu, pravilna je odluka o zahtevu tužioca za naknadu troškova parničnog postupka, sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude, jer je doneta pravilnom primenom odredbe članova 153, 154. i 163. ZPP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužiocu, primenom čl. 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima, pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka pripada od dana izvršnosti presude, a ne od presuđenja do isplate, kako je to ocenio prvostepeni sud. Međutim, u smislu člana 419. u vezi člana 395. ZPP, odluka o početku toka kamate na troškove postupka nije mogla biti preinačena na štetu tužioca, zbog čega je rešenje o troškovima postupka u ovom delu moralo biti potvrđeno.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1.ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Tužiocu, shodno pretežnom uspehu u revizijskom postupku, pripada pravo na naknadu troškova za sastav revizije u izosu od 12.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Zbog navedenog primenom člana 165. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić