Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2343/19 od 10.03.2023. godine, stavom prvim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavovima prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke, tako što je delimično usvojen osnovni tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati 3.867.433,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 12.12.2008. godine do isplate, a preko dosuđenog do traženog iznosa od 5.911.757,11 dinara, odnosno za iznos od 2.044.323,71 dinara tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu šestom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 554.250,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Navode u reviziji kojima se ukazuje da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni sud nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su 01.06.2002. godine zaključili Ugovor o zastupanju. Članom 1. je ugovoreno da SOKOJ poverava zastupniku da u ime i za račun SOKOJ-a evidentira korišćenje muzičkih dela (emitovanje, javno izvođenje i saopštavanje javnosti muzičkih dela) izveštavajući SOKOJ o svim podacima relevantnim za obračun autorske naknade (tačan naziv i adresa korisnika, žiro račun, vrsta i obim korišćenja i sl.) i to na posebnom obrascu SOKOJ-a (zapisnik o izvršenoj kontroli), da upozna korisnika sa odredbama Zakona o autorskim i srodnim pravima i Tarifom o nagradama koje naplaćuje SOKOJ, da posreduje između korisnika i SOKOJ-a pri zaključenju ugovora o neisključivom ustupanju prava korišćenja muzičkih dela, da prikuplja programe korišćenja muzičkih dela koji odgovaraju u potpunosti svojoj nameni i odmah ih prosleđuje SOKOJ-u i da obavlja ostale poslove u vezi sa uspešnim ostvarenjima autorskih prava koja mu poverei SOKOJ. Članom 2. je ugovoreno da je zastupnik dužan da zapisnik o izvršenoj kontroli dostavi SOKOJ-u u roku od 5 dana od dana evidentiranja novih korisnika i promene kod korisnika sa kojima je zaključen ugovor i da je zastupnik dužan da sačini zapisnik o prihodima koje korisnik ostvari u organizovanju manifestacija (svadba, doček Nove godine i sl.) i dostavi ga SOKOJ-u u roku od 15 dana od dana održavanja manifestacije. Članom 3. bilo je predviđeno da se SOKOJ obavezuje da će od autorske naknade koja je SOKOJ-u uplaćena direktnim posredovanjem zastupnika, kao i za dostavljene popise korišćenih muzičkih dela koji odgovaraju svojoj nameni, obračunati i isplatiti zastupniku sledeći procenat provizije u bruto iznosu: za autorske naknade sa popisom korišćenih muzičkih dela 20%, za autorske naknade bez popisa korišćenih muzičkih dela 17% i za autorske naknade za koje nisu potrebni popisi korišćenih muzičkih dela 20%, te da će SOKOJ proviziju obračunati zastupniku na 12 plaćenih faktura, za svakog korisnika. Odredbom člana 6. je predviđeno da je zastupnik dužan da aktivno učestvuje u svim sudskim postupcima koje SOKOJ preuzima protiv korisnika. Pre zaključenja Ugovor o zastupanju od 01.06.2002. godine, parnične stranke su zaključile Ugovor o zastupanju od 22.11.2001. godine identične sadržine, s tim što je članom 7. ugovora bilo predviđeno da se ugovor primenjuje od 22.11.2001. godine, a da prestaje da važi otkazom u roku od 15 dana pisanim putem. Dopisom od 12.11.2007. godine tuženi je obavestio tužioca da je doneta Odluka o raskidu ugovora o zastupanju od 01.06.2002. godine, počev od 30.11.2007. godine, uz napomenu da će tužiocu uredno obračunati i isplatiti zastupničku proviziju za sve neplaćene račune koji su do 12.11.2007. godine ispostavljeni posredovanjem tužioca. Među parničnim strankama nije bilo sporno da je tužiocu koji je bio angažovan za zastupanje na teritoriji koja obuhvata i Novi Sad, isplaćena provizija od autorske naknade koje je Udruženje „Exit“ isplatilo tuženom za festival održan 2004. godine, kao i da je za 2005. godinu za teritoriju Vojvodine tužilac dobio pohvalu od tuženog za rezultate ostvarene u toj godini.

Tužilac je za vreme festivala „Exit“ 2001, 2002, 2003, 2005. i 2006. vršio kontrolu korišćenja muzičkih dela i na posebnim obrascima SOKOJ-a naslovljenim kao zapisnik o izvršenoj kontroli, evidentirao emitovanje, javno izvođenje i saopštavanje javnosti muzičkih dela. Popunjene zapisnike dostavio je SOKOJ-u kako bi SOKOJ od Udruženja „Exit“ kao organizatora festivala naplatio autorsku naknadu. Na osnovu dostavljenih zapisnika tuženi je u skladu sa Tarifom obačunao i Udruženju „Exit“ dostavio račune radi naplate autorske naknade, koje račune tuženi nije naplatio. U cilju naplate autorske naknade tuženi je protiv Udruženja „Exit“ po osnovu ispostavljenih računa vodio sudske postupke. Dana 25.06.2007. godine tuženi i Udruženje „Exit“ zaključili su Sporazum kojim su u članu 1. saglasno konstatovali da je presudom Okružnog suda u Novom Sadu P 47/02 od 23.05.2006. godine obavezan „Exit“ da na ime autorske naknade za festival „Exit“ održan 2001. isplati SOKOJ-u 6.288.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i troškove postupka, da je SOKOJ pokrenuo postupak pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu Iv 4913/04 zbog neplaćene autorske naknade za festival „Exit“ održan 2002. i 2003. godine u ukupnom iznosu od 20.143.750,00 dinara, sa pripadajućom kamatom i troškovima, da utuženo dugovanje za 2005. godinu sa zakonskom zateznom kamatom od 28.11.2005. godine iznosi 3.825.391,13 dinara, što sa PDV-om od 688.570,00 dinara iznosi ukupno 4.513.961,00 dinara i da utuženo dugovanje za 2006. godinu sa zakonskom zateznom kamatom i PDV-om iznosi ukupno 6.765.705,89 dinara. Navedenim sporazumom ugovarači su saglasno konstatovali da žele mirnim putem da reše spor, pa su se sporazumeli da „Exit“ plati SOKOJ-u za festival „Exit“ održan 2001. godine iznos od 2.400.000,00 dinara, za festival „Exit“ održan 2002.godine 5.657.500,00 dinara, za festival „Exit“ održan 2003. godine iznos od 2.400.000,00 dinara, za festival „Exit“ održan 2005. godine iznos od 3.825.391,13 dinara sa PDV- om od 688.570,00 dinara i za festival „Exit“ održan 2006. godine iznos od 5.733.649,89 dinara sa PDV-om od 1.032.056,00 dinara, tako da glavni dug za festivale od 2001.-2006.godine iznosi 21.737.166,00 dinara, da 50% kamate iznosi 6.915.941,72 dinara, troškovi postupka iznose 905.677,84 dinara, što sve ukupno iznosi 29.558.785,56 dinara. Ovim sporazumom dogovoreno je da se navedeni iznos uplati u 12 rata, tako da prva rata u iznosu od 10.000.000,00 dinara dospeva za naplatu 29. juna, a da preostalih 11 rata od po 1.778.071,00 dinara dospeva 29. jula, avgusta, septembra, oktobra, novembra i decembra 2007. godine, 29. januara, 26. februara, 29. marta, aprila i maja 2008. godine. Festival „Exit“ tuženom nije uredno izmirivao obaveze po zaključenom sporazumu, pa su sva dugovanja po ovom osnovu SOKOJ-u izmirena 12.12.2008. godine. U pregovorima koji su prethodili zaključenju sporazuma između SOKOJ-a i Udruženja „Exit“ tužilac nije učestvovao.

Tužilac se angažovao ali nije direktno učestvovao odnosno posredovao u naplati autorske naknade za festivale „Exit“, što je bila njegova ugovorna obaveza iz ugovora o zastupanju od 01.02.2002. godine, da direktno posredovanje podrazumeva da posrednik zaključi ugovor sa korisnikom, što znači da korisnik dobije dozvolu za izvođenje muzičkih dela od tuženog prema Zakonu o autorskim i srodnim pravima, da posreduje u plaćanju autorske naknade i da pribavi popis izvedenih muzičkih dela, ali da ni jedan od ova tri elementa u konkretnom slučaju ne postoji i da su zapisnici tužioca sadržali podatke iz sredstava javnog informisanja, a ne sa terena. Tužilac je za 2001, 2002, 2003, 2005.i 2006. godinu predao popise izvedenih muzičkih dela, ali isti nisu bili overeni potpisom i pečatom korisnika. Tužilac je u celokupnom utuženom periodu pokušavao da dođe do relevantnih podataka u pogledu prihoda koje je Udruženje „Exit“ ostvarilo od održanih festivala, da se jedne godine povezao i sa kriminalističkom policijom u pokušaju da pribavi tačan broj prodatih karata, a što je osnovica pomoću koje tuženi obračunava visinu autorske naknade, ali da pored svega navedenog nije došlo do naplate autorske naknade. Do naplate autorske naknade nije došlo direktnim posredovanjem tužioca, već da je „Exit“ u postupku pregovora koji su prethodili zaključenju sporazuma o poravnanju dostavio popise izvedenih dela. Nije sporno da je tužilac uložio trud u skladu sa zaključenim ugovorom o zastupanju, ali da njegovo angažovanje nije dovelo do naplate autorske naknade, zbog čega je procenjeno da njegov rad ne bi trebalo da ostane nenagrađen, pa je nakon razgovora sa BB tužiocu predložio isplatu nagrade u iznosu od oko 6.-7.000 evra.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da nema osnova da se tužiocu isplati naknada po zaključenom Ugovoru o zastupanju, jer tužilac nije učestvovao u zaključenju poravnanja između udruženja „Exit“ i tuženog, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbi iz članova 749. – 770. ZOO koje regulišu pravila Ugovora o nalogu, već da su nastupili uslovi za prenov propisan odredbom člana 348. stav 1. ZOO jer se tužilac nesporno angažovao na terenu u cilju naplate autorske naknade od Udruženja „Exit“ pa je primenom člana 12, 17. i 262. ZOO delimično usvoejio drugopostavljeni eventualni tužbeni i obavezo tuženog da tužiocu isplati 7.000 evra, sa zakonskom zateznom kamatom 09.11.2018. godine kao dana presuđenja do isplate.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud ocenio da su Ugovori o zastupanju zaključeni između parničnih stranaka po svojoj pravnoj prirodi ugovori o nalogu, kojima se tužilac obavezao da u ime i za račun tuženog preduzme određene poslove, dok se tuženi obavezao da mu za obavljene poslove isplati ugovorenu naknadu, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i delimično usvojio osnovni tužbeni zahtev.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Tužilac je tokom „Exit“ festivala održanih 2001, 2002, 2003, 2005. i 2006. godine u skladu sa obavezama propisanim članom 1. Ugovora o zastupanju vršio evidentiranje korišćenih muzičkih dela, o čemu je sačinio zapisnike o izvršenoj kontroli, koje je potom uredno dostavio tuženom, na koji način je izvršio nalog prema uputstvima iz člana 2. ugovora, zbog čega mu i po oceni Vrhovnog suda pripada naknada ugovorena odredbom člana 3. ugovora. Visina naknade za obavljeni posao (provizije) je bila uslovljena uplatom autorske naknade tuženom od strane korisnika udruženja „Exit“ kao i obimom u kome je tužilac uslugu izvršio. Iako je tužilac dostavio zapisnik o izvršenoj kontroli tuženom blagovremeno, a tuženi takođe blagovremeno na osnovu dostavljenih zapisnika udruženju „Exit“ ispostavio račune za uplatu autorske naknade, udruženje „Exit“ ovu naknadu nije platilo po osnovu ispostavljenih računa, već na osnovu sporazuma koji je sa tuženom zaključio 25.06.2007. godine i to 12.12.2008. godine, kada je i po oceni Vrhovnog suda dospela obaveza tuženog da tužiocu isplati naknadu za obavljeni posao.

Prilikom odlučivanja o visini tužbenog zahteva, pravilno je drugostepeni sud primenom odredbe člana 762., u vezi sa članom 262. ZOO ocenio da tužiocu pripada pravo na isplatu provizije u visini od 20% ukupno naplaćene autorske naknade od strane korisnika „Exit“ za festivale održane 2002, 2003, 2005. i 2006. godine, bez kamate i troškova postupka, što iznosi 3.867.433,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 277. ZOO od 12.12.2008. godine, kao dana kada je tuženom uplaćena autorska naknada pa do konačne isplate. Istovremeno je ocenjeno da parnične stranke u vreme održavanja festivala „Exit“ 2001. godine nisu bile u ugovornom odnosu, pa se za rad koji je tužilac obavio u cilju evidentiranja korišćenja muzičkih dela tokom tog festivala ne mogu se primeniti iznosi provizije iz ugovora koji su kasnije zaključeni.

Revident je stanovišta da je drugostepeni sud, imajući u vidu prethodno ukidno rešenje morao zakazati raspravu i sam pravilno i potpuno utvrditi činjenice koje je smatrao relevantnim za presuđenje. Zakazivanje rasprave pred drugostepenim sudom je u domenu odlučivanja veća drugostepenog suda kada oceni da je radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja potrebno ponoviti već izvedene dokaze, ili dokaze koje je odbio da izvede prvostepeni sud. U konkretnom slučaju odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnom stanju utvrđenom tokom prvostepenog postupka iz koga je drugostepeni sud izveo drugačiji činjenično pravni zaključak i primenom odredaba materijalnog prava doneo drugačiju odluku od prvostepenog suda, za koju su dati dovoljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković