Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2032/2020
10.06.2020. godina
Beograd

 

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Gordane Komnenić i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB, VV i GG, svi iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Vojska Republike Srbije, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo – Odeljenje u Nišu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4711/19 od 24.10.2019. godine, u sednici od 10.06.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4711/19 od 24.10.2019. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4711/19 od 24.10.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P 1651/17 od 02.08.2019. godine, stavom prvim izreke tužena je obavezana da tužiocima naknadi materijalnu štetu u iznosu od 2.191.023,00 dinara i da im naknadi nematerijalnu štetu zbog pretrpljenih duševnih bolova usled smrti bliskog lica, po 890.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke tužena je obavezana da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 574.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 4711/19 od 24.10.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv drugostepene presude, zastupnik tužene je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga propisanih članom 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11.. 87/18). Naime, uz reviziju nisu priložene drugačije sudske odluke u pogledu primene čl. 193. i 201. Zakona o obligacionim odnosima, u pogledu čije primene postoji ujednačena sudska praksa. Zato je odlučeno kao u stavu prvom odluke.