Pravnosnažnom presudom odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac zahtevao isplatu iznosa od 140.000,00 dinara sa zateznom kamatom. Nižestepeni sudovi su na osnovu izvedenih dokaza utvrdili da su parnične stranke bile u obligacionom odnosu po osnovu ugovora o delu, po kom se tuženi obavezao da za tužioca izvrši popravku 10 ... instrumenata. Nakon što je preuzeo ... instrumente od tuženog, tužilac je isplatio tuženom iznos od 120.000,00 dinara, ali je istakao nedostatke na obavljeni posao. Tužilac je pribavio ponudu privrednog društva „GG“ doo iz ..., Republika ..., u kojoj su specifikovani radovi koje treba preduzeti radi popravke predmetnih .... instrumenata, a po tvrdnji tužioca, navedenom društvu isplatio je 1.403,00 evra na ime popravke instrumenata, zbog čega smatra da je tuženi u obavezi da mu isplati iznos od 140.000,00 dinara, jer nije izvršio posao kako je ugovoreno.

Nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 614. i 615. Zakona o obligacionim odnosima odbili tužbeni zahtev, jer su utvrdili da nedostaci koje je tužilac uočio prilikom preuzimanja instrumenata od tuženog nisu po svojoj prirodi bili skriveni nedostaci koji se nisu mogli uočiti pravilnim pregledom instrumenata. Ovi nedostaci mogli su biti uočeni pravilnim pregledom instrumenata koji je po svom znanju i iskustvu mogao izvršiti tužilac i DD, a neki od nedostataka bili su uočljivi „golim okom“, pa kako tužilac nije blagovremeno istakao primedbe na izvršeni posao, to nema pravo da od tuženog zahteva isplatu utuženog iznosa.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način odlučivanja, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Revident osporava materijalnopravne zaključke nižestepenih sudova u pogledu primene odredaba člana 614. i 615. Zakona o obligacionim odnosima, ali pogrešna primena materijalnog prava sama po sebi nije dovoljan osnov za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Takođe, iako se poziva na ravnopravnost građana kao razlog za odlučivanje o reviziji kao posebnoj, revident ne ukazuje koja su to pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana koje treba razmotriti, pa nema razloga za odlučivanje o reviziji kao posebnoj ni po ovom osnovu. Revizijski navodi uglavnom se svode na drugačiju interpretaciju utvrđenog činjeničnog stanja, uz isticanje da je tužilac blagovremeno istakao primedbe na izvršeni posao, iz kog razloga se posebna revizija takođe ne može izjaviti budući da se ovi revizijski navodi tiču pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja.

Zbog toga nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. U skladu sa navedenim, Vrhovni sud je primenom člana 404. stav 2. odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom čl. 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je dana 08.10.2018. godine, a vrednost predmeta spora je 140.000,00 dinara.

Prema članu 468. stav 1. ZPP, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Članom 479. stav 6. ZPP propisano je da u postupcima u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, revizija tužioca nije dozvoljena, u smislu člana 479. stav 6. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković