Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ovog zakona za odlučivanje o posebnoj reviziji, prema kome je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava.

Ceneći ispunjenost navedenih uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni sud je imao u vidu da iz navoda revizije tužioca ne proizilazi da postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, da ne postoji potreba novog tumačenja prava, niti neujednačena sudska praksa.

U konkretnom slučaju nižestepeni sudovi su odluku o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti vansudskog poravnanja koje su zaključili tuženi doneli uz pravilnu primenu materijalnog prava iz člana 109. stav 1. Zakona o obligacionom odnosima, u situaciji kada su utvrdili da je spornim vansudskim poravnanjem regulisano pitanje novčane naknade za bespravno korišćenje određenog poljoprivrednog zemljšta u javnoj svojini koju je tuženi AA isplatio tuženoj Republici Srbiji i da u takvoj situaciji tužilac koji nije učesnik obligacionopravnog odnosa čiju pravnu valjanost osporava, nema direktan i neposredni pravni interes za podnošenje deklatorne tužbe sa zahtevom za utvrđenje ništavosti takvog poravnanja. Iz navedenih razloga, nižestepeni sudovi su pravnosnažno odbili tužbeni zahtev usled nedostatka aktivne legitimacije tužioca. Tužilac uz reviziju nije dostavio niti se pozvao na presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju sudova u istoj ili sličnoj činjeničnopravnoj stvari, a imajući u vidu da odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava u konkretnom slučaju zavise od utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je u u skladu sa tim odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, dok je stavom 4. istog člana propisano da se kao sporovi male vrednosti smatraju sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 33. stav 2). Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđenja ništavosti vansudskog poravnanja u ovoj pravnoj stvari podneta je 14.11.2016. godine i označena je vrednost predmeta spora od 282.692,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra na dan podnošenja tužbe, što znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena prema članu 479. stav 6. ZPP, to je Vrhovni sud našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić