Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/09), na čiju primenu upućuje član 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nesnovano se u reviziji ukazuje da tužena u toku postupka nije zastupana od strane ovlašćenog punomoćnika jer je suprotno ovim navodima, tužena zastupana od strane punomoćnika iz reda advokata, koji su članovi Advokatskog ortačkog društva „Janković, Popović&Mitić“, a konkretno advokat Aleksandra Đorđević.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od tužene banke tražio kredit od 2.000.000,00 evra za projektno finasiranje radi učestvovanja na javnoj prodaji 24 vile. Tužilac je insistirao da se kredit odobri do 05.09.2011. godine. O kreditu u tom iznosu odluku donosi Kreditni odbor tužene, koji je zahtev tužioca odbio, smatrajući da je reč o rizičnoj transakciji, jer je traženi iznos visok za fizičko lice, a imajući u vidu i lokaciju vila. Predmetne vile su se prodavale na licitaciji u septembru 2011. godine i prodavac je potvrdio mogućnost davanja založne izjave u slučaju odobravanja kredita. Licitacija je pod istim uslovima ponovljena u januaru 2012. godine, ali se nije realizovala. Vile su potom prodate konzorcijumu fizičkih lica, u kojem je bio i tužilac, po ceni od 1.450.000,00 evra. Tužena banka je regulisala nivoe odlučivanja o odobravanju kredita, pa tako postoje dva nivoa odobravanja. Prilikom odlučivanja o odobravanju kredita stanovništvu za iznos preko 1.500.000,00 evra, odluku donosi član izvršnog odbora nadležan za poslove sa stanovništvom, kao i član izvršnog odbora nadležan za rizike. Proces odobravanja kredita podrazumeva detaljne informacije o klijentu, a to su opis izvođača radova, opis vlasnika, dokumenti o privrednom društvu, ekstremni rejting, ako je dostupan, informacije o projektu, procena trenutne i buduće vrednosti, nulti izveštaj, pravna situacija, pravnosnažna dozvola za gradnju, tačna lista stambenih jedinica i kompozicija prodajnog prostora, opis nepokretnosti, detaljni budžet projekta, detaljni plan projekta, sopstveni kapital, planirana prodajna cena i slični podaci i pažljiva analiza sponzora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su odbili tužbeni zahtev.

Poslovanje banaka regulisano je Zakonom o bankama, pa je tako članom 28. stav 1. propisano da banka identifikuje, meri i procenjuje rizike kojima je izložena u svom poslovanju i upravlja tim rizicima, stavom 4. je propisano da banka svojim aktima propisuje strategiju i politike za upravljanje rizicima, strategiju upravljanja kapitalom, procedure za identifikovanje, merenje i procenu rizika, kao i upravljanje rizicima, u skladu s propisima, standardima i pravilima struke; članom 29. stav 1. tačka 2. propisano je da aktima iz člana 28. ovog zakona obuhvataju se sve vrste rizika kojima je banka izložena u svom poslovanju, a naročito kreditni rizik; članom 31. stav 1. propisano je da je kredit rizik mogućnost nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital banke usled neizvršavanja obaveza dužnika prema banci, a stavom 2. propisano je da je banka dužna da kreditni rizik identifikuje, meri i procenjuje prema kreditnoj sposobnosti dužnika i njegovoj urednosti u izvršavanju obaveza prema banci, kao i prema kvalitetu instrumenata obezbeđenja potraživanja banke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a ceneći citirane odredbe Zakona o bankama, banka ima diskreciono pravo da u skladu sa svojom poslovnom politikom odluči o tome da ne odobri kredit klijentu ukoliko proceni da je kredit rizičan. Kako je nadležni organ banke procenio da postoji kreditni rizik, zato nije ni zaključen ugovor o kreditu sa tužiocem, niti je izdata bankarska garancija. Činjenica što je tužilac očekivao da mu kredit bude odobren, a banka je odbila da zaključi ugovor o kreditu, niti je tužiocu data bankarska garancija, nije osnov za naknadu štete u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima i to kako materijalne, tako i nematerijalne, jer tužena banka nije svojom krivicom tužiocu prouzrokovala bilo kakvu štetu. Odlučivanje o ispunjenosti uslova za zaključenje ugovora o kreditu je u nadležnosti banke, a klijent banke može da se sa tim uslovima saglasi ili ne. Tužilac svoj zahtev za naknadu materijalne štete zbog izmakle koristi i naknadu nematerijalne štete zasnovao na odredbama člana 30. Zakona o obligacionim odnosima, koji u stavu 2. propisuje da strana koja je vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor odgovara za štetu nastalu vođenjem pregovora, a stavom 3. je propisano da odgovara za štetu i strana koja je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor, pa odustane od te namere bez osnovanog razloga, i time drugoj strani prouzrokuje štetu. Međutim ove odredbe Zakona o obligacionim odnosima, ne primenjuju se u slučaju postupka odobravanja kredita fizičkom licu od strane banke (niti izdavanje bankarske garancije) jer je ugovor o bankarskom kreditu, poseban pravni posao i o tome da li će ugovor biti zaključen ili ne, odluku donosi banka u zavisnosti od ispunjenosti uslova kojim se reguliše bankarsko poslovanje.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić