Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu kojim se odbija žalba tužilje, blagovremeno je izjavila reviziju tužilja, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u osporenom delu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) i nalazi da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao korisnik kredita sa tuženom Bankom, kao davaocem kredita zaključila Ugovor o stambenom kreditu broj ... dana 03.06.2008. godine, kojim je Banka odobrila tužilji kao korisniku kredita iznos od 84.219,35 CHF u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu Banke na dan puštanja kredita u tečaj, a tužilja se obavezala da kredit vrati u roku od 234 meseca, isplaćujući mesečne anuitete, kao i kamatu po promenljivoj kamatnoj stopi od 6,9% na godišnjem nivou na dan zaključenja ugovora. U članu 3. pod nazivom „Kamata“ ugovoreno je da Banka zadržava pravo izmene kamatne stope u skladu sa poslovnom politikom Banke. U članu 4. pod nazivom „Otplata kredita“ ugovoreno je da su mesečni anuiteti jednaki i definisani Anuitenim planom koji predstavlja sastavni deo tog ugovora (tačka 1.), kao i da se uplaćuju u dinarima, a visina anuiteta utvrđuje prema prodajnom kursu Banke za CHF na dan uplate (tačka 2.). U članu 5. stavu 2. ugovoreno je da u slučaju docnje, odnosno neizmirenja bilo koje obaveze prema Banci o roku, Banka će obračinavati zakonsku kamatu po stopi koja je utvrđena važećom poslovnom politikom Banke, od dospeća do potpunog izmirenja. Kao solidarni dužnik navedeni ugovor je potpisao tadašnji suprug tužilje. Tužilja je zaključila predmetni ugovor o kreditu jer je valuta bila stabilna, kamata povoljna i u Banci joj niko nije predočio nikakav rizik.

Na utvrđeno činjenično stanje nepobijanim delom drugostepene presude utvrđena je delimična ništavost ugovora o stambenom kreditu u odnosu na primenu promenljive kamatne stope. U preostalom delu odbijen je zahtev za utvrđenje ništavosti stambenog kredita u celosti ocenom da ništave odredbe ne utiču na opstanak i pravno dejstvo ugovora, jer nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 105. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana odluka u osporenom delu je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, usled čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Tužilja je u toku postupka osporila punovažnost stambenog kredita u celosti ističući da je ugovor zaključen protivno osnovnim načelima obligacionog prava, da je izostala saglasnost volja za zaključenje ugovora sa valutnom klauzulom imajući u vidu da su tokom otplate kredita nastupile okolnosti i događaji koji su uticali na povaćanje rasta kursa valute u kojoj je ugovorena otplata kredita.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi nisu pravilno i u potpunosti ocenili sve okolnosti od uticaja na to da li su ugovorne odredbe o stambenom kreditu jasne i razumljive, te da li podležu ili ne oceni nepoštenosti, da li je korisnik kredita informisan o poslovnim rizicima i posledicama zaključenja ugovora sa valutnom klauzulom vezivanja visine obaveze za švajcarski franak, te da li postoji očigledna nesrazmerna razlika između obaveze koju je tužilja preuzela po ugovoru o kreditu i dinarskog iznosa koji je tužilji isplaćen od strane banke 2008. godine, bez obzira što je drugostepeni sud utvrdio ništavost ugovornih odredba kojima je regulisana promenljiva kamatna stopa.

Kod nesporne činjenice da je od zaključenja ugovora 2008. godine do podnošenja tužbe 2015. godine došlo do značajnog rasta kursa švajcarskog franka u odnosu na valutu evro i dinar izostala je ocena razloga ništavosti ugovora, koje sud ima obavezu da ceni i po službenoj dužnosti.

Valutna klauzula, saglasno članu 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju i čl. 395. Zakona o obligacionim odnosima predstavlja dozvoljen pravni posao ugovaranja u devizama u Republici Srbiji s tim što se plaćanje vrši u dinarima po kursu valute vrednovanja u trenutku ispunjenja obaveza. Valutna klauzula se može pravno valjano ugovoriti u cilju očuvanja jednakosti uzajamnih davanja.

Međutim, ništava je odredba ugovora o kreditu o indeksiranju dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka (CHF) koja nije utemeljena u pouzdanom pisanom dokazu da je banka plasirana dinarska sredstva pribavila posredstvom sopstvenog zaduženja u toj valuti i da je pre zaključenja ugovora korisniku kredita dostavila potpunu pisanu informaciju o svim poslovnim rizicima i ekonomsko finansijskim posledicama koje će nastati primenom takve klauzule. Osnovna funkcija ugovaranja valutne klauzule se iskazuje u očuvanju ekvivalentnosti uzajamnih davanja - jednakoj tržišnoj vrednosti plasiranih kreditnih sredstava u odnosu na vraćeni iznos dinarskog duga. Valutna klauzula nije i ne može da bude pravni osnov bogaćenja davaoca kredita – banke na štetu korisnika kredita, sticanja nesrazmerne imovinske koristi u odnosu na realnu tržišnu vrednost plaćenog dinarskog iznosa kreditnih sredstava. Valutna klauzula se može ugovoriti i prevaljivanjem valutnog rizika na korisnika kredita kada se banka, davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu da vraćanje primeljenog iznosa po tom osnovu realizuje u istoj valuti i tako pribavljena devizna sredstva neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita, saglasno članu 25. Zakona o deviznom poslovanju ali je u tom slučaju banka dužna da korisnika kredita u pisanoj formi obavesti na njemu razumljiv način o osnovu primenjenog kursa valute i ekonomskim posledicama rizika koji prihvata ugovaranjem takve klauzule.

Osim toga banka je dužna da korisnika kredita pisano upozori na mogući rast kursa CHF, a koji bi banka kao finansijska organizacija mogla i morala da predvidi i da o tome upozna korisnika kredita pre zaključenja ugovora, što je u skladu sa odredbama člana 12, 13, 14, 15. i 16. Zakona o obligacionim odnosima. Obaveza banke da pošteno postupa i upozori korisnika kredita na stvarni rizik i ekonomske posledice, a koje takva klauzula proizvodi, proizilazi iz odredbi Zakona o zaštiti potrošača i Zakona o zaštiti kornisika finansijskih usluga.

Prema pravnom shvatanju koje je usvojeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.04.2019. godine, ugovor o kreditu proizvodi pravno dejstvo i nakon utvrđenja ništavosti klauzule o indeksaciji duga primenom kursa CHF. U tom slučaju, ugovor će se izvršiti konverzijom uz očuvanje jednakosti uzajamanih davanja – tržišne vrednosti datog kredita utvrđene na osnovu zvaničnog srednjeg kursa evra na dan zaključenja ugovora i isplatu kamate u visini određenoj ugovorima o kreditu iste vrste i trajanja, zaključenim sa valutnom klauzulom u evrima između istog davaoca kredita i korisnika kredita čije se dugovanja utvrđuje primenom zvaničnog srednjeg kursa evra.

Kako je utvrđenje i ocena ukazanih okolnosti za sada izostala, i time nije pouzdano utvrđeno postojanje nesporne volje tužilje kao korisnika kredita za preuzimanje valutnog rizika primenom kursa švajcarskog franka, postojanje zakonskih uslova za ocenu punovažnosti ugovora u neponištenom delu je ostalo sporno usled čega su nižestepene odluke u tom delu morale biti ukinute.

Odluka o troškovima postupka je ukinuta jer zavisi od konačnog ishoda ovog spora.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, utvrditi navedene odlučne činjenice, ponovo oceniti sadržinu ugovora o stambenom kreditu i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić