U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Radoslave Mađarov i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužioca Preduzeća za promet robe na veliko i malo „Toplica“ d.o.o. Sremčica iz Beograda, čiji je punomoćnik Sanja Stanković, advokat iz ..., protiv tužene AA iz ..., čiji je punomoćnik Mila Janković, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2672/23 od 10.04.2024. godine, u sednici održanoj 28.03.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2672/23 od 10.04.2024. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2672/23 od 10.04.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 1265/15 od 02.02.2023. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu isplati 43.680 evra sa kamatom po stopi Evropske centralne banke za valutu evro na mesečne iznose od po 1.040 evra za vremenski period 01.08.2011. – 01.01.2015. godine, počev od 01. u mesecu do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i tužilac obavezan da tuženoj naknadi parnične troškove od 22.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbi članova 403. stav 3. i 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac revizijom pobija ocenu dokaza i pravilnost činjeničnog utvrđenja, iz kog razloga se u konkretnom slučaju kada je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu revizija po članu 407. ZPP ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužena je od tužioca u periodu od 2006. do 2009. godine kupovala na rate pokretne stvari za domaćinstvo i građevinski materijal, za koje nije dobijala račune, niti garancije. Interne evidencije duga, kome je pripisivana kamata, vodili su osnivač tužioca BB, suprug zakonskog zastupnika tužioca i tužena. U evidenciji tužene isplatu svake rate potvrđivali su BB, odnosno zaposleni kod tužioca. Dana 28.06.2011. godine sačinjena je priznanica, po kojoj je obaveza tužene da BB isplati dug od 86.590 evra u 42 mesečne rate od po 2.060 evra. U ovoj ispravi konstatovano je da dug čini 43.680 evra, koji iznos je predmet ove parnice, kao i dug na ime pozajmice od 42.890 evra, koji je tužena obavezana da isplati BB pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 1264/15 od 23.01.2019. godine. U opomeni pred utuženje 09.06.2015. godine tužilac od tužene zahteva isplatu neizmirenog duga od 36.416,45 evra. Prema evidenciji tužene zaključno sa 21.02.2014. godine ona je na ime kupljenih stvari isplatila 36.683,40 evra, što je više od duga navedenog u opomeni.

Pošto je tužena do 21.02.2014. godine isplatila više od dugovanog po evidenciji tužioca na osnovu koje je poslao opomenu pred utuženje, nižestepeni sudovi nalaze da prigovor zastarelosti potraživanja nije osnovan u smislu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, ali da je neosnovan i tužbeni zahtev pošto je obaveza prestala po članu 295. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Iz činjeničnog utvrđenja sledi da tužilac, pravno lice kao dokaz sadržine sukcesivno zaključivanih ugovora o prodaji robe tuženoj nije sačinjavao račune, ali suprotno navodima revizije ova činjenica nije ocenjena kao bitna za odluku o postavljenom tužbenom zahtevu. Naime, u odsustvu računovodstvenih isprava za vođenje knjigovodstvene evidencije tužioca, sudovi su sporne činjenica postojanja i visine duga utvrdili na osnovu pismene evidencije, koju je vodila tužena i koja sadrži potpise osnivača i zaposlenih kod tužioca, kao potvrdu isplate rata. Pošto je na osnovu raspoloživih dokaza utvrđeno da je tužena spornu obavezu u celosti izmirila, pravilno je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev zasnovan na sadržini priznanice sačinjene 28.06.2011. godine. Činjenicu da je tužena nakon tog vremena vršila isplate potvrđuje sadržina opomene pred utuženje koju joj je tužilac poslao 09.06.2015. godine. Stoga, kada tužilac nije dokazao postojanje neizmirenog duga nakon izvršenih isplata rata do 21.02.2014. godine, pravilan je zaključak da je sporna obaveza prestala ispunjenjem u smislu člana 295. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za odlučivanje, pa je na osnovu odredbi članova 165. stav 1. i 154. ZPP, odbijen zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković