Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u stavu prvom i trećem izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena neka druga bitna povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St 43/10 vodio se postupak protiv stečajnog dužnika „MI Trade Centar“ Beograd u stečaju a koji stečaj je otvoren dana 01.10.2002. godine. Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St 8863/00 od 30.03.2004. godine priznato je u celosti potraživanje poverioca „Toza Marković“ AD Kikinda, a osporeno je u celosti potraživanje tužilje AA, u iznosu od 10.250.796,54 dinara sa uputom poveriocima čija su potraživanja osporena da pokrenu ili nastave postupke radi utvrđivanja osporenih potraživanja. Pravnosnažnom i izvršnom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P 4346/04 od 22.11.2005. godine tužilji je u odnosu na navedenog stečajnog dužnika utvrđeno potraživanje u iznosu od 10.204.795,61 dinar. Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2232/13 od 16.11.2014. godine odbijen je u celosti izlučni zahtev tužioca VV koji se odnosio na imovinu stečajnog dužnika „MI Trade Centar“ Beograd. VV je izjavila ustavnu žalbu ali je ista odlukom Ustavnog suda Už 2718/14 od 30.11.2016. godine odbijena. Naznačenu odluku Ustavnog suda stečajni upravnik je pribavio tek 05.06.2018. godine. Raniji stečajni upravnik GG je zbog neuspešnog vođenja stečajnog postupka razrešen a za novog stečajnog upravnika je određen DD. Nova stečajni upravnik DD je u drugoj polovini 2018. godine pozvao tužilju i njenu ćerku ĐĐ i najpre im rekao da ima sjajne vesti jer će moći da naplate svoje potraživanje ali je nakon toga saopštio da se „dogodila katastrofa“ da je „VV“ podnela tužbu Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu i zbog dužine trajanja tog postupka tužilja neće moći da naplati svoje potraživanje do okončanja navedenog postupka. Iako se tužilja interesovala za kamatu rekao joj je da neće imati pravo na kamatu pa joj je predložio da potraživanje ustupi tuženom. Zbog takve informacije koju je dobila od stečajnog upravnika tužilja je opunomoćila svoju ćerku koja je zaključila ugovor o prenosu potraživanja sa ovde tuženim a ugovor je overen 30.01.2019. godine kod notara pod Oup III 3373/2019. Navedeno je da je potraživanje preneto za iznos od 3.000.000,00 dinara ali je tuženi tužilji isplatio ukupno iznos pored 3.000.000,00 dinara i još 5.673.400,00 dinara na ruke. Nakon toga tuženi je obavestio stečajnog upravnika DD o prenosima potraživanja od 30.01.2019. godine i da je postao jedini poverilac u stečaju nad stečajnim dužnikom „MI Trade Centar“ Beograd. Ugovor o otkupu potraživanja prema „Tozi Markoviću“ tuženi je sklopio 06.02.2019. godine. Predložio je stečajnom upravniku da se što pre izvrši prodaja imovine stečajnog dužnika i da se nakon toga i obračuna i isplati kamata. Izvršena je prodaja imovine i kasnije utvrđeno da postoji imovina iz koje bi mogla da se naplati i kamata. Pored priznatog glavnog potraživanja po osnovu kupovine koje je stekao ustupanjem od strane tužilje u visini od 10.204.7965,61 dinar tuženi je stekao i pravo na naplatu kamate u visini od 25.723.002,00 dinara. Tuženom je po rešenju o glavnoj deobi od 15.04.2021. godine koje je ispravljeno rešenjem od 16.04.2021. godine isplaćen iznos od 8.674.067,26 dinara. Obračun kamate nakon izvršene prodaje imovine stečajnog dužnika obračunata je saglasno članu 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i to na iznos od 10.204.795,61 dinar koja je obračunata od 02.10.2002. godine kao dana otvaranja stečaja nad dužnikom „MI Trade Centar“ Beograd.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je shodno članu 65. stav 3. zaključio da je tužilja ponašanjem stečajnog upravnika DD dovedena u zabludu da neće moći da naplati potraživanje u stečajnom postupku i tako navedena da zaključi ugovor o prenosu potraživanja sa tuženim, koju je kasnije (ubrzo od zaključenja ugovora) ostvario pravo za naplatu ne samo celog potraživanja već i kamate u dvostruko većem iznosu od glavnog potraživanja. Tužilja je, ne svojom krivicom već dovedena u zabludu, pristupila zaključenju spornog ugovora. Stečajni upravnik je prikrio činjenicu ubrzane prodaje i činjenicu o navodnom postojanju tužbe pred Evropskim sudom za ljudska prava kao i činjenicu mogućnosti naplate kamate na glavni dug.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda i žalbu tuženog odbio.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da su ispunjeni uslovi za poništaj ugovora zaključenog između tužilje i tuženog. Naime, prema članu 61. stav 1. ZOO predviđeno je da je zabluda bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranke smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Tužilja je imala potraživanje prema Privrednom društvu „MI Trade Centar“ Beograd u visini od 10.204.795,61 dinar. U toku trajanja stečajnog postupka tužilja (što proizlazi iz izvedenih dokaza) se više puta interesovala kod stečajnog upravnika u vezi naplate iznosa koji joj je priznat u stečajnom postupku kao i mogućnosti naplate kamate. Međutim, ista je od strane stečajnog upravnika DD dovedena u zabludu da je poverilac stečajnog dužnika „VV“ podnela tužbu Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu i da će to trajati dugo, što nije bilo tačno. Dalje, tužilja je od strane stečajnog upravnika dovedena u zabludu da je tuženi otkupio potraživanje od poverioca „Toza Marković“ iz Kikinde, iako to nije bilo tačno već je ugovor o prenosu potraživanja između tuženog i naznačene firme MD „Toza Marković“ zaključen tek 06.02.2019. godine. Tužilja je dovedena i u zabludu od strane stečajnog upravnika jer joj je isti govorio da neće imati mogućnosti naplate kamate na priznato potraživanje pa čak neće biti ni mogućnosti da se naplati glavni dug. Stečajni upravnik je tuženog doveo u kontakt sa tužiljom i zbog verovanja stečajnom upravniku i situaciji da joj je potreban novac, tužilja je zaključila sporni ugovor o prenosu potraživanja. To ukazuje da je tužilja dovedena u zabludu radnjom trećeg lica a ne ugovorne strane. Međutim, tužilja pravilno opredeljuje tužbeni zahtev vezano za poništaj ugovora o prenosu potraživanja po pravnom osnovu postojanja zablude. Lice koje je ušlo u ugovorni odnost može biti dovedeno u zabludu i od strane trećeg lica i u tome se ogleda razlika između pravnog osnova za poništaj ugovora po pravnom osnovu po osnovu postojanja zablude kod neke ugovorne strane od poništaja ugovora koji je zaključen pod pretnjom - prinudom. Pri tome nižestepeni sudovi su zaključili da se tuženi bavio otkupom potraživanja te da je isti očigledno znao da postoji mogućnost da će otkupljeno potraživanje od tužilje naplatiti prodajom imovine stečajnog dužnika, ali i da postoji mogućnost da se naplati kamata na glavno potraživanje. Pravilno je zaključeno da se tužilja ponašala sa odgovornom pažnjom jer je od strane stečajnog upravnika tražila da joj se daju odgovori u pogledu vremena i mogućnosti naplate glavnog potraživanja, ali i kamate. Prema stavu 2. člana 61. ZOO strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala sa pažnjom koja se u predmetu zahteva. U konkretnom slučaju na osnovu izvedenih dokaza proizlazi da se tužilja ponašala u skladu sa potrebnom pažnjom. Logično je da je ona verovala stečajnom upravniku, a osim toga stečajni upravnik je tužilju doveo u zabludu da je navodno pokrenut postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, a po osnovu podnete aplikacije od strane stečajnog poverioca „VV“, što nije bilo tačno, a osim toga dovedena je u zabludu tvrdnjom da se kamata ne može naplatiti i da je neizvesna i mogućnost naplate glavnog duga. Sve to je stvorilo pogrešnu predstavu kod tužilje, pa je u zabludi zaključila predmetni ugovor o prenosu potraživanja. Nelogično je da tuženi nije znao za mogućnost naplate glavnog duga i kamate, jer je sam izjavio da se bavio otkupom potraživanja pa je nelogično da isti nije proverio činjenice i mogućnosti da se izvrši naplata napred naznačenih potraživanja. Iz toga proizlazi da je kod tužilje postojala mana volje zbog bitne zablude prilikom zaključenja spornog ugovora, pa tužilja i shodno članu 112. Zakona o obligacionim odnosima ima pravni osnov za traženje poništaja spornog ugovora.

Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Činjenica da je prilikom obavljanja razgovora tužilje sa tuženim bio prisutan i advokat Miroslav Jovanović nije od značaja, imajući u vidu činjenicu da izvedeni dokazi ukazuju da je predmetni advokat bio prisutan kao stručno lice u pogledu pravljenja ugovora, a ne i u pogledu generalnog zastupanja tužilje u tom delu obavljanja posla i utvrđivanja činjenica i provere da li tužilja ima mogućnost naplate glavnog duga i kamate u stečajnom postupku. Neprihvatljivi su i navodi revizije da tužilja nije bila savesna i da je prekršila odredbe člana 12. Zakona o obligacionim odnosima te da se ista nije ponašala savesno i pošteno. Ovo iz razloga što ako neko pri ovakvim okolnostima bude doveden u zabludu, ne može se pozivati na činjenicu da se isti nije ponašao shodno načelu savesnosti i poštenja. Neprihvatljivi su i navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili odredbu člana 18. ZOO ceneći da je tužilja postupala sa pažnjom koja se u tom odnosu zahtevala a ovo iz razloga što su nižestepeni sudovi ocenjujući pažnju tužilje pravilno zaključili da je ista postupala savesno i pokazala potrebnu pažnju prilikom raspitivanja o mogućnosti naplate svog potraživanja i kamate, ali je radnjom stečajnog upravnika dovedena u zabludu. U kontakt sa tuženim stečajni upravnik je doveo tužilju, a pre dovođenja tužilje u kontakt sa tuženim tužilja je bila pogrešno obaveštena o mogućnosti naplate potraživanja, što je kod nje očigledno stvorilo zabludu koja je uzrokovala i njenu odluku da zaključi sporni ugovor o prenosu potraživanja. Neosnovani su i navodi iz revizije tuženog da sud nije pravilno primenio odredbe člana Zakona o stečajnom postupku, a ovo iz razloga što se u ovom postupku ne primenjuju odredbe naznačenog zakona. Prodaja imovine stečajnog dužnika izvršena je u martu 2019. godine, a tužilja je ugovor o prenosu potraživanja zaključila ranije, tj. 30.01.2019. godine. Stoga su neosnovani navodi revizije da je tužilja mogla znati šta se može naplatiti, jer to je mogla da sazna tek momentom prodaje imovine koja je izvršena u martu 2019. godine, a vezano za kamatu to unovčavanje ostatka imovine izvršeno je i kasnije.

Pravilna je odluka suda vezano za troškove postupka.

Shodno iznetom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković