U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita iz Beograda, čiji su punomoćnici Ivan Ljubisavljević i Miloš Milošević advokati iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je privremeni zastupnik Nebojša Đokić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 574/24 od 02.02.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 15.05.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 574/24 od 02.02.2024. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovana, žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 6667/16 od 17.11.2022. godine u stavu prvom i trećem izreke.

OBAVEZUJE SE tuženi da naknadi tužiocu troškove revizijskog postupka u iznosu od 347.024,50 dinara, u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 6667/16 od 17.11.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da isplati tužiocu iznos od 17.173,56 CHF sa zakonskom zateznom kamatom od 09.12.2014. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke na dan plaćanja. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu obračunatu na iznos naveden u stavu prvom izreke presude, počev od 12.10.2014. godine do 08.12.2014. godine, u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke na dan plaćanja. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 157.645,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 574/24 od 02.02.2024. godine, preinačena je navedena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 17.173,56 CHF sa zakonskom zateznom kamatom od 09.12.2014. godine do isplate, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23-drugi zakon) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je 19.10.2007. godine zaključio sa „... bank” AD iz Beograda namenski ugovor o kreditu za kupovinu stana. Tuženom je odobren kredit u iznosu od 131.100 CHF u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke sa rokom vraćanja od 360 meseci. Kao sredstvo obezbeđenja namirenja obaveza iz kredita na nepokretnosti tuženog zasnovana je hipoteka u korist banke, koja je aktivirana jer tuženi nije izmirivao kreditne obaveze, pa je banka proglasila ceo dug dospelim, a nakon prodaje nepokretnosti u vansudskom postupku namirenja naplatila je od tužioca - Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita iznos dinarske protivrednosti 17.173,56 CHF dana 09.12.2014. godine, što predstavlja 75% neto gubitka po polisi ..., a čini predmet ovog spora. Naime, navedeni ugovor o kreditu je bio osiguran kod tužioca po polisi osiguranja ... od 05.08.2009.godine. Osiguranje ugovora o kreditu izvršeno je na osnovu ugovora o regulisanju međusobnih obaveza u poslovima osiguranja potraživanja po osnovu stambenih kredita od 10.07.2007. godine, kojim su tužilac i banka-davalac kredita, pored ostalog, ugovorili da je polisa osiguranja dokument kojim se tužilac obavezuje da kada nastupi osigurani slučaj isplati banci sumu u visini 75% neto ostvarenog gubitka banke; da tužilac vrši isplatu pod uslovom da dužnik nije ispunio obavezu po osnovu ugovora o kreditu, što je prouzrokovalo da je banka proglasila kredit dospelim u celosti u skladu sa zakonom i svojom poslovnom politikom, odnosno da je kredit proglašen dospelim usled pokretanja postupka izvršenja ili hipotekarne prodaje na predmetu obezbeđenja i da je banka podnela zahtev tužiocu uz svu potrebnu dokumentaciju, a aneksom ovog ugovora od 15.04.2012. godine je izmenjen član ugovora o raspodeli sredstava naplaćenih po osnovu realizacije instrumenata obezbeđenja, dodavanjem ugovornih odredaba da je banka saglasna da korporacija ima pravo na naplatu preostalog duga prema dužniku u iznosu od 75% ostvarenog neto gubitka u skladu sa odredbama Zakona o hipoteci i Zakona o obligacionim odnosima i da sporedna prava kojima je obezbeđeno ispunjenje preostalog duga prema dužniku ne prelaze na korporaciju. Banka je tužiocu dostavila zahtev za isplatu 75% neto gubitka po polisi u iznosu od 17.173,56 CHF u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke za devize, kojim ga je obavestila da je po proglašenju predmetnog kredita dospelim i u kojem iznosu, dug delimično namiren u vansudskom postupku namirenja i u kojem iznosu, te o konačnom iznosu za isplatu 75% ostvarenog neto gubitka banke. Postupajući po navedenom zahtevu, tužilac je 08.12.2014. godine doneo odluku da se odobrava isplata navedenog iznosa na ime 75% neto gubitka po osnovu polise ... i 09.12.2014. godine banci isplatio dinarsku protivrednost 17.173,56 CHF u iznosu od 1.762.474,38 dinara, o čemu je banka izdala potvrdu da je obaveza po osnovu polise izmirena.

Kod iznetog stanja stvari, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 17.173,56 CHF sa zakonskom zateznom kamatom od 09.12.2014. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke, nalazeći da je u konkretnom slučaju Aneksom ugovora o regulisanju međusobnih obaveza u poslovima osiguranja potraživanja po osnovu stambenih kredita od 15.04.2012.godine između tužioca i banke-davaoca kredita, ugovorena voljna subrogacija i odlučio primenom člana 299. 277. stav 1. i 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca u usvajajućem delu, uz zaključak da ne postoji osnov za obavezivanje tuženog na isplatu traženog potraživanja, jer tužilac i tuženi nisu zaključili ugovor kojim bi bio ugovoren prelaz prava sa banke kao poverioca na tužioca kao ispunioca, a da je predmet aneksiranog ugovora zaključenog između tužioca i „... bank”, osiguranje potraživanja po osnovu stambenih kredita i s tim u vezi regulisanje međusobnih obaveza vezanih za te poslove, a ne prelazak potraživanja koje banka ima prema tuženom, zbog čega nema mesta primeni člana 299. Zakona o obligacionim odnosima. Zatim, da tužilac nije mogao imati materijalne posledice zbog neispunjenja obaveza tuženog prema banci kao davaocu kredita, te da nije imao nikakav interes da ispuni obavezu tuženog iz ugovora koji je zaključio sa bankom, već isplatom utuženog iznosa banci, tužilac je ispunio svoju obavezu prema banci preuzetu zaključenjem ugovora o osiguranju od 10.07.2007. godine i Polisi kojim je osigurano potraživanje banke od tuženog po odobrenom kreditu, zbog čega nema mesta primeni člana 300. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, drugostepeni sud je naveo i da su tužilac i banka ugovorili pravo tužioca da od dužnika, tuženog, naplati preostali dug u iznosu od 75% ostvarenog neto gubitka banke, ali da je takvo ugovaranje protivno odredbi člana 899. stav 2. u vezi člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i kao takvo ništavo, kao i da ugovorom zaključenim sa „... bank” nije ugovorena ni cesija u smislu člana 436. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj bi se pod zakonskim uslovima prenela potraživanja banke prema tuženom, na tužioca.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da osnovanost tužiočevog zahteva ne proizlazi iz člana 300. Zakona o obligacionim odnosima (– ZOO „Službeni list SFRJ“ br. 29/78...57/89 i „Službeni list SRJ“ broj 31/93), jer je tim članom uređena zakonska subrogacija, tako što kad obavezu ispuni lice koje ima neki pravni interes u tome, na njega prelazi po samom zakonu u času ispunjenja poveriočevo potraživanje sa svim sporednim pravima, a što u konkretnom nije slučaj, jer je tužilac isplatom dela potraživanja banke koji je ostao nenaplaćen prema tuženom kao dužniku, ispunio svoju obavezu iz Ugovora o regulisanju međusobnih obaveza u poslovima osiguranja i potraživanja po osnovu stambenih kredita od 10.07.2007. godine i Aneksa ugovora od 18.04.2012. godine i Polise osiguranja od 05.08.2009. godine. Nema mesta primeni ni odredbi člana 939. ZOO, s obzirom na to da je njena primena isključena odredbom člana 899. stav 2. u vezi stava 1. ZOO, kojim je propisano da se odredbe o osiguranju (Glava XXVII) ZOO neće primenjivati na osiguranje potraživanja.

Međutim, u konkretnom slučaju ima mesta primeni člana 299. ZOO o ugovornoj subrogaciji, kao što je pravilno zaključio prvostepeni sud. Navedenim članom propisano je da u slučaju ispunjenja tuđe obaveze svaki ispunilac može ugovoriti sa poveriocem, pre ispunjenja ili prilikom ispunjenja, da ispunjeno potraživanje pređe na njega sa svima ili samo sa nekim sporednim pravima (stav 1); da poveriočeva prava mogu preći na ispunioca i na osnovu ugovora između dužnika i ispunioca, zaključenog pre ispunjenja (stav 2); da u ovim slučajevima subrogacija ispunioca u prava poverioca nastaje u času ispunjenja (stav 3).

Tužilac i „... bank”- davalac kredita, zaključenjem Aneksa ugovora o regulisanju međusobnih obaveza u poslovima osiguranja potraživanja po osnovu stambenih kredita od 15.04.2011. godine sporazumeli su se da je banka saglasna da korporacija (tužilac) ima pravo na naplatu preostalog duga prema dužniku u iznosu od 75% ostvarenog neto gubitka u skladu sa odredbama Zakona o hipoteci i Zakona o obligacionim odnosima i da sporedna prava kojima je obezbeđeno ispunjenje preostalog duga prema dužniku ne prelazi na korporaciju (tužioca). Prema tome, nije prihvatljiva ocena drugostepenog suda o ništavosti aneksa, kao suprotnog članu 899. stav 2. ZOO. Navedena odredba samo propisuje da se odredbe Glave XXVII Zakona o obligacionim odnosima kojima je uređeno osiguranje neće primenjivati na osiguranje potraživanja, ali ne isključuje, niti zabranjuje osiguravaču i osiguraniku da ugovorom urede prelaz potraživanja i kod ugovora o osiguranju potraživanja, u skladu sa načelom autonomije volje i slobode ugovaranja. Stoga, Aneks ugovora koji je tužilac zaključio sa bankom - davaocem kredita, nije ništav pravni posao ni sa stanovišta odredbi člana 47. i 52. ZOO.

Iz navedenih razloga, preinačena je drugostepena presuda, tako što je odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u revizijskom postupku i na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. ZPP tužiocu, pored troškova postupka dosuđenih stavom trećim izreke prvostepene presude, pripadaju i opredeljeno traženi troškovi revizijskog postupka, i to : na ime sastava revizije od strane punomoćnika iz reda advokata u iznosu od 49.500,00 dinara, takse na reviziju u iznosu od 119.009,80 dinara i takse na presudu o reviziji u iznosu od 178.514,70 dinara, ukupno 347.024,50 dinara, primenom Tarifa o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Tarifnog broja 1. stav 1. tačka 5. Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbi člana 416. stav 1. i 165. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković