Presudom Višeg suda u Čačku Gžrr 497/21 od 07.06.2022. godine, prvim stavom izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1 40/18 od 06.07.2021. godine u prvom i trećem stavu izreke, pa je kao neosnovan odbijen tužbeni zahtev za naknadu označene imovinske štete – glavnog duga i zakonske zatezne kamate, kao i troškova parničnog postupka. Drugim stavom izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je zbog pogrešne primene materijalnog prava blagovremeno izjavio reviziju sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Po oceni Vrhovnog suda posebna revizija tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi usklađivanja pobijene presude sa odlukama Evropskog suda za ljudska prava (odluka Marinković protiv Srbije i dr.), kao i odlukama Ustavnog suda donetim u postupku po ustavnim žalbama poverilaca novčanih potraživanja iz radnog odnosa sa dužnicima protiv kojih se vodi izvršni postupak u kome je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (odluke Už 8232/15 od 24.11.2015. godine i Už 8104/15 od 30.06.2016. godine).

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 sa izmenama i dopunama), Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu pravosnažne izvršne presude Opštinskog suda u Čačku P1 651/05 od 26.06.2008. godine tužilac je radi naplate novčanog potraživanja – razlike neisplaćene zarade i zarade po PKU, troškova parničnog i izvršnog postupka, predlogom podnetim dana 31.12.2014. godine kod Osnovnog suda u Čačku pokrenuo postupak I 5904/13. Predlogom za izvršenje bila je predložena plenidba novčanih sredstava izvršnog dužnika FRA ad Čačak i prenosom istih na tekući račun tužioca kao izvršnog poverioca, a zaključkom od 24.02.2014. godine naloženo je NBS – Odeljenju za prinudnu naplatu u Kragujevcu da zapleni novčana sredstva, ali po istom nije postupljeno, jer su prema dopisu NBS od 05.03.2014. godine izvršni dužnici bili u restrukturiranju i jer je bilo potrebno navesti tekuće račune izvršnog povrioca. Nakon pribavljanja traženih podataka, zaključkom od 02.09.2014. godine ponovljen je nalog za sprovođenje izvršenja, ali prema izveštaju NBS na računima izvršnog dužnika FRA ad Čačak nije bilo sredstava. Ostajući kod podnetog predloga izvršni poverilac se podneskom od 03.05.2018. godine izjasnio da ostaje i kod istog sredstva izvršenja. Iako je rešenjem Osnovnog suda u Čačku I 5904/13 od 03.02.2014. godine usvojen predlog radi naplate novčanog potraživanja na ime razlike između isplaćene zarade i zarade po PKU, taj izvršni postupak još uvek nije okončan. Pravosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 I 202/16 od 18.01.2017. godine usvojen je tužiočev prigovor podnet u svojstvu predlagača i utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu tog suda I 5904/13.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom člana 31. i 32. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u vezi sa članom 155. i članom 172. ZOO, dovedenih u vezu sa odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije i Protokolom 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovih sloboda, tužbeni zahtev u celosti usvojio, nalazeći da je tužena objektivno odgovorna da tužiočevu materijalnu situaciju dovede u ono stanje u kome bi se ista nalazila da je izvršni postupak u primerenim rokovima blagovremeno okončan prinudnom naplatom potraživanja od izvršnog dužnika.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešoj primeni materijalnog prava i istu je preinačio uz odbijanje tužbenog zahteva. U obrazloženju svoje odluke je naveo da naknada imovinske štete nije vid satisfakcije već je naknada stvarno pretrpljene materijalne štete koja od strane tužioca nije dokazana, jer na okolnost postojanja uzročno-posledične veze između nastale štete i rada organa tužene nisu predloženi odgovarajući dokazi.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Prema stavu 3. istog člana odgovornost Republike Srbije izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Naknada materijalne štete, prema pravilima obligacionog prava, odnosi se na uspostavljanje ranijeg stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala, kao i na isplatu u novcu ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne nadoknađuje štetu u potpunosti ili ako je uspostavljanje ranijeg stanja nemoguće (član 108. ZOO).

Evropski sud za ljudska prava je u predmetima u odnosu na Republiku Srbiju izrazio stav da za neisplaćena potraživanja zaposlenih prema društvenim preduzećima i preduzećima sa pretežnim društvenim kapitalom, kao subjekata pod kontrolom države, dosuđena pravosnažnom sudskom odlukom koja su u izvršnom postupku ostala nenaplaćena duži vremenski period, odgovara Republika Srbija isplatom iz sopstvenih sredstava. Presudama donetim u takvim predmetima Republika Srbija je obavezana da iz sopstvenih sredstava u roku od tri meseca od njihove pravosnažnosti podnosiocima predstavki isplati iznose koji su im dosuđeni pravosnažim presudama domaćih sudova.

Uvažavajući praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, usled nesprovođenja rešenja o izvršenju – prinudnom naplatom novčanog potraživanja iz radnog odnosa kod preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, Ustavni sud je zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije usvojio ustavnu žalbu i utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu.

U skladu sa navedenim,. prema stanovištu revizijskog suda, tužena je u ovom slučaju dužna da tužiocu isplati iznose dosuđene pravosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1 651/05 od 26.06.2008. godine, dopunjenom presudom istog suda P1 651/05 od 17.02.2009. godine, i to kako glavno potraživanje tako i zakonsku zateznu kamatu, kao sporedno potraživanje, obračunatu za period od datuma njene dospelosti, pa do isplate. Na taj način tužiocu će biti nadoknađena materijalna šteta u skladu sa odredbom člana 185. ZOO i njegovo imovno stanje biće dovedeno u položaj u kome bi se nalazilo da je izvršni postupak, vođen kod Osnovnog suda u Čačku pod brojem I 5904/13, okončan isplatom dosuđenog novčanog potraživanja u razumnom roku.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka dosuđenih u visini naknade advokatu za sastav vanrednog pravnog leka u iznosu od 18.000,00 dinara, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članom 153. stav 1. i članom 154. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić