Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 12383/19 od 20.04.2022. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1455/18 od 09.05.2019. godine, u stavu prvom izreke. U stavu drugom izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i obavezan je tuženi da tužilji isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 104.900,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. U stavu trećem izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupkku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse. Naime, navodi tuženog opravdavaju odlučivanje o izjavljenoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, a sve radi pravilne primene materijalnog prava. Iz tog razloga je na osnovu razloga 404. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je podnela tužbu protiv tuženog radi naknade nematerijalne štete u vidu pretrpljenih fizičkih bolova i pretrpljenog straha, kao posledicu nezgode koju je doživela prilikom izlaska iz autobusa privatnog prevoznika „BB Linea“ DOO, koji je u vreme kritičnog događaja kod tuženog „Sava osiguranje“ ADO imao zaključenu polisu za obavezno osiguranje putnika u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja. Tužilja je dana 04.02.2013. godine u svojstvu putnika u autobusu privatnog prevoznika „BB Linea“ DOO prilikom izlaska iz autobusa na stanici, usled neopreznog otvaranja vrata od strane vozača autobusa zadobila lake telesne povrede, koje se manifestuju u oguljotini desnog kolena i nagnječenju oba kolena. Tom prilikom sa tužiljom je bila njena maloletna ćerka, a tužilja je bila u osmom mesecu trudnoće. Predmetni autobus imao je zaključenu polisu obaveznog osiguranja putnika u javnom prevozu kod tuženog „Sava osiguranje“ ADO važeće u periodu od 28.10.2012. do 28.10.2013. godine. Tužilja je nakon kritičnog događaja primljena na Institut za ortopedsko hiruške bolesti „Banjica“ gde joj je propisana terapija. Tužilja je trpela fizičke bolove i strah koji su bliže opisani u nalazima veštaka medicinske struke.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenom odredaba članova 940. i 941. Zakona o obligacionim odnosima i člana 8. i 12. Opštih uslova za osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja i člana 3. Posebnih uslova za osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja usvojio tužbeni zahtev delimično i obavezao tuženog da tužilji plati iznose kao u izreci prvostepene presude.

Drugostepeni sud odlučujući o žalbi tuženog je ocenio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužilje delimično usvojio primenom citiranih odredaba Zakona.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 14. stav 1. i stav 2. tačka 1. i stav 3. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“ broj 51/09...93/12) propisano je da vlasnici prevoznih sredstava kojima se obavlja javni prevoz putnika u javnom prevozu dužni su da zaključe ugovor o osiguranju putnika od posledica nesrećnog slučaja. Ugovor iz stava 1. ovog člana, pored ostalih, dužan je da zaključi vlasnik autobusa kojim se obavlja javni prevoz u gradskom, prigradskom, međugradskom i međunarodnom linijskom i vanlinijskom prevozu. Zaključenje ugovora iz stava 1. ovog člana ne isključuje obavezu zaključenja ugovora o osiguranju od odgovornosti.

Pogrešno su nižestepeni sudovi primenili odredbe članova 940. i 941. Zakona o obligacionim odnostima, jer se tim odredbama regluše osiguranje od odgovornosti, a ne osiguranje lica. Osiguranje lica, pored ostalog i trećih lica od posledica nesrećnog slučaja, regulisano je odredbama od 942. – 965. Zakona o obligacionim odnosima i propisana je obaveza osiguravača, u slučaju nastupanja osiguranog slučaja da isplati osiguranu svotu, koja je utvrđena u polisi prema sporazumu stranaka,a ne naknadu štete kao u slučaju osiguranja od odgovornosti.

Osnovani su navodi revizije, da tuženi nije dužan platiti naknadu štete za pretrpljeni strah i pretrpljene fizičke bolove u situaciji kada nije nastupila invalidnost, na osnovu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, jer u ovom postupku tužilac nije izneo činjenicu ni dokazao da je sa tuženim zaključen ugovor o osiguranju od autoodgovornosti. Ugovor o osiguranju putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja je po svojoj pravnoj prirodi ugovor o osiguranju trećih lica od posledica nesrećnog slučaja, a zaključenje tog ugovora ne isključuje obavezu zaključenja ugovora o osiguranju od autoodgovrnosti. Tužilji, koja je putnik u smislu odredbe člana 15. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, pripadalo bi pravo na isplatu osigurane sume iz člana 16. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, da je nastupio slučaj smrti putnika, trajni gubitak opšte radne sposobnosti (invalidnost) putnika ili privremena sprečenost za rad , ali to nije nastupilo, pa ne postoji ni osnov za isplatu naknade po polisi osiguranja putnika od posledica nesrećnog slučaja. Tražene vidove naknade nematerijalne štete tužilja je mogla ostvariti iz polise osiguranja od autoodgovornosti koju je vlasnik autobusa morao zaključiti, ali tužilja nije ni tvrdila ni dokazivala da je sa tuženim bio zaključen i ugovor o osiguranju od autoodgovornosti.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, pripadaju troškovi celog postupka i to troškovi sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, troškovi taksi na žalbu i odluku o žalbi po 13.400,00 dinara, takse na reviziju 26.800,00 dinara i takse na odluku o reviziji 40.200,00 dinara, sve prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama. Tuženoj nije priznato pravo na uvećanje troškova za sastav revizije za 20% na ime PDV-a, jer njen punomoćnik nije pružio dokaz – račun o izvršenim uslugama, na osnovu kojeg je od tužene naplaćen iznos ovog troška uvećan za porez na dodatu vrednost. Iz navedenih razloga sud sud je o troškovima postupka odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zoran Hadžić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić