Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2529/22 od 01.11.2022. godine, ukinuta je prvostepena presuda, dozvoljeno je preinačenje tužbe učinjeno podneskom tužilje od 25.09.2019. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je obavezan tuženi da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 1.987.797,91 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.12.2021. godine do isplate, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu u kom je tražila da sud obaveže tuženog da tužilji na dosuđeni iznos od 1.987.797,91 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 02.07.2019. godine do 07.12.2021. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu u kome je tražila da sud obaveže tuženog da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 483.472,53 dinara (preko dosuđenog iznosa od 1.987.797,91 dinara, a do traženog iznosa od 2.471.270,44 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.07.2019. godine do isplate i, u stavu VI izreke, određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog i drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga, pozivom na odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku (pogrešno navodeći član 404. i na član 403. stav 2. tačka 3. ZPP), zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.

Protiv pravnosnažnog rešenja o troškovima postupka sadržanog u stavu VI izreke drugostepene presude tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava pozivajući se na odredbe člana 403. stav 2. tačka 3, u vezi člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje. Tražio je naknadu troškova revizijskog postupka.

Rešenjem R3 8/23 od 25.05.2023. godine, Apelacioni sud u Beogradu je rešio da ne predlaže Vrhovnom sudu odlučivanje o reviziji koju su tužilja i tuženi izjavili protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2529/22 od 01.11.2022. godine na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da za to nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi.

Tužilja je protiv navedenog rešenja izjavila žalbu, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući, o dozvoljenosti izjavljene žalbe, Vrhovni sud je imao u vidu da se radi o postupku započetom pre stupanja na snagu Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11), pa se, primenom odredbe člana 506. stav 1. u vezi člana 508. tog Zakona, ovaj postupak ima sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku objavljenog u „Službenom glasniku RS“ broj 125/04 i 111/09 (u daljem tekstu ZPP), koji ne predviđa žalbu kao pravni lek koji se može izjaviti protiv rešenja drugostepenog suda, što žalbu tužilje čini nedozvoljenom.

Naime, žalba kao pravni lek može se izjaviti protiv presude donete u prvom stepenu (član 355. ZPP) i protiv rešenja prvostepenog suda (član 385. ZPP).

Kako je žalba izjavljena protiv rešenja drugostepenog suda, to je shodnom primenom odredaba člana 387. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Prema odredbi člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09 u daljem tekstu ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. tog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava. Kako Apelacioni sud u Beogradu nije ocenio da je potrebno da se razmotre pravna pitanja od ošteg interesa, ujednači sudska praksa ili da je potrebno novo tumačenje prava, te nije predložio Vrhovnom sudu odlučivanje o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu na osnovu člana 395. ZPP, Vrhovni sud je o dozvoljenosti revizije tuženog odlučio primenom člana 401. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, i našao da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 55/14), koji reguliše dozvoljenost revizije u svim sporovima koji nisu pravnosnažno rešeni do 31.05.2014. godine, odnosno do dana stupanja na snagu ovog zakona, propisano je da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 15.07.2005. godine. Postupak je pravnosnažno rešen 01.11.2022. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 1.987.797,91 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost 16.907,05 evra, te je revizija tuženog nedozvoljena. O tome je Vrhovni sud odlučio primenom odredaba člana 401. i 404. ZPP.

Revizijom tužilja pobija odluku o troškovima postupka sadržanu u stavu četvrtom izreke drugostepene presude, koja prema odredbi člana 412. stav 1. ZPP nije dozvoljena, jer se rešenjem o troškovima postupka postupak pravnosnažno ne završava, pa je primenom odredbe člana 401. stav 2. tačka 5. u vezi člana 412. stav 5. ZPP Vrhovni sud odlučio u stavu trećem izreke.

Odluku u stavu četvrtom izreke rešenja, Vrhovni sud doneo je primenom člana 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, jer stranke nisu uspele sa revizijama, niti je trošak na ime odgovora na reviziju bio potreban za vođenje parnice.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković