Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je ugovorom od 28.08.2003. godine dobio na korišćenje katastarsku parcelu .. KO Vranje radi izgradnje benzinske stanice. Tuženi je 10.06.2004. godine izdao uslovnu saglasnost za lokaciju objekta, prema predlogu idejnog rešenja benzinske stanice, s tim da tužilac ispuni određene uslove u pogledu izgradnje prilaza preko elektroenergetskih kablova 35 kv ucrtanih na priloženoj skici. Tužiocu je 19.04.2005. godine izdato odobrenje za izgradnju benzinske stanice sa pratećim objektima na označenoj parceli, a nadležni upravni organ je aktom od 12.10.2007. godine potvrdio da je glavni projekat usklađen sa odobrenjem za gradnju. Tužilac je 05.10.2007. godine zaključio ugovor o izvođenju građevinskih radova sa ugovorenim rokom njihovog završetka od 55 radnih dana, računajući od dana uvođenja izvođača u posao. Vršeći pripremu terena za gradnju, tokom zemljanih radova, ustanovljeno je da se na parceli nalaze elektrovodovi postavljeni na dubini od 30-40 cm od nivoa trotoara ulice ... u Vranju. Rešenjem građevinske inspekcije od 02.10.2007. godine naloženo je tuženom da ukloni kablovske vodove jer su izgrađeni bez odobrenja za gradnju, glavnog projekta i potvrde o prijavi gradnje, i određen rok za izvršenje ove obaveze od 30 dana. Žalba tuženog izjavljena protiv tog rešenja je odbijena. Tuženi nije postupio po tom rešenju, pa je i 08.11.2007. godine donet zaključak o dozvoli izvršenja prinudnim putem o trošku tuženog, rušenjem preko preduzeća osposobljenog za takve radove. Prinudno izvršenje nije sprovedeno jer radnici vodovoda, angažovani za taj posao, nisu smeli da postupe po zaključku zato što nisu znali da li su vodovi pod naponom. Nadzorni organ sa kojim je tužilac zaključio ugovor o vršenju nadzora građevinskih radova je 08.11.2007. godine zabranio dalje izvođenje radova sve dok tuženi ne ukloni kablove. Radi rešenja nastalog problema tužilac se obraćao Ministarstvu rudarstva i energetike i tim povodom je 06.10.2009. godine održan sastanak na kojem su, pored predstavnika stranaka, prisustvovali i predstavnici Grada Vranja i označenog Ministarstva. Tada je donet zaključak da ogranak tuženog u Vranju u roku od 10 dana pripremi predlog rešenja nastalog problema, uz prethodnu analizu dve varijante: izmeštanje kablovskih vodova ili izvođenje njihove mehaničke zaštite betonskim kanalima. Tuženi je po rešenju građevinske inspekcije postupio 30.05.2014. godine tako što je uklonio postavljene kablove. Usaglašenim nalazom veštaka izgubljena neto dobit tužioca, nastala zbog nemogućnosti rada benzinske pumpe u periodu od 01.01.2008. godine do 30.05.2014. godine, iznosi 128.667.583,99 dinara po cenama na dan veštačenja (16.10.2014. godine) i nije se menjala do zaključenja glavne rasprave.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tuženi nije ispunio obavezu uklanjanja kablova koje je izgradio bez odobrenja za gradnju, naloženu rešenjem građevinskog inspektora, i tako onemogućio tužioca da izgradi benzinsku stanicu i započne sa radom u cilju sticanja dobiti. Po nalaženju tog suda, tuženi je odgovoran za nastalu štetu na osnovu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a tužiocu pripada pravo na naknadu štete – izgubljenu korist, predviđenu članom 189. stav 1. i 3. tog Zakona, počev od 01.01.2008. godine, jer je ugovoreni rok za završetak izgradnje bio 55 radnih dana.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene, prihvatajući razloge iznete u obrazloženju prvostepene presude. Navode žalbe o nepostojanju uzročno-posledične veze i odgovornosti tuženog za traženu štetu, doprinosu tužioca nastanku štete i njenoj visini, taj sud je ocenio kao neosnovane sa obrazloženjem da je tužilac u svemu postupio u skladu sa članom 91. tada važećeg Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 47/03) i članom 21. tada važećeg Zakona o elektroprivredi („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 45/91) za razliku od tuženog koji je rešenje građevinske inskepkcije o uklanjanju elektrovodova sa parcele date na korišćenje tužioca ispunio tek 30.05.2014. godine, i na taj način prouzrokovao štetu u vidu izgubljene dobiti koju bi tužilac ostvario u periodu od 01.01.2008. godine do 30.05.2014. godine, u visini utvrđenoj usaglašenim nalazom i mišljenjem veštaka.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno i da zato činjenično stanje nije u potpunosti i pravilno utvrđeno.

Naime, odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećeni ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi. Prema trećem stavu te odredbe, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati po redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Iz navedene odredbe proizilazi da je izgubljena korist vrsta materijalne štete čija se visina određuje prema dobitku koji se mogao osnovano očekivati po redovnom toku stvari ili prema nekim posebnim okolnostima.

U konkretnom slučaju, visina izgubljene koristi tužioca utvrđena je usaglašenim nalazom veštaka od 16.10.2014. godine, na bazi maloprodajne marže od 12 dinara po jednom litru prodatog goriva, u količini od ukupno 6400 litara prodatog goriva mesečno. Očekivani promet benzinske stanice, s obzirom da nisu postojali pokazatelji o tome u prethodnom periodu, utvrđen je na osnovu ekonomsko- finansijskog plana benzinske stanice tužioca za 2014. godinu i izveštaja o sektorskoj analizi tržišta trgovine na veliko i malo derivatima nafte u 2012. godini koju je sačinila Komisija za zaštitu konkurencije, uz vođenje računa o lokaciji benzinske stanice, području kojem ona gravitira i prometu goriva na benzinskim stanicama u Vranju. Usaglašenom nalazu veštaka prethodila su dva veštačenja: od 29.04.2014. godine kojim je visina izgubljene dobiti obračunata na bazi maloprodajne marže koju je u periodu od 01.01.2008. godine do 31.12.2010. godine određivala Vlada Republike Srbije uredbom o cenama derivata nafte (5,00 dinara po litru za bezolovni motorni benzin, MB – super i D2 – dizel; 10,00 dinara po litru za tečni naftni gas i 16,00 dinara po litru za evrodizel), a od 01.01.2011. godine do dana veštačenja na bazi marže od 10,00 dinara po litru za sve vrste goriva, i od 14.08.2014. godine u kojem uopšte nije iskazana vrednost maloprodajne marže (razlike između nabavne i prodajne cene robe).

Imajući izloženo u vidu, nižestepeni sudovi usaglašeni nalaz veštaka nisu posebno cenili sa stanovišta primenjene maloprodajne marže od 12,00 dinara po litru goriva, u situaciji kada je u jednom vremenskom periodu pretpostavljenog rada benzinske stanice za određene vrste goriva uredbom Vlade Republike Srbije bila propisana marža u iznosu nižem od 12,00 dinara po litru, niti su veštaci u nalazu i usmenom izjašnjenju dali uporedni prikaz prometa na drugim benzinskim stanicama u Vranju, kao pokazatelj očekivanog prometa na benzinskoj stanici tužioca.

Osim toga, nižestepeni sudovi nisu pokazali dovoljnu pažnju ni u odnosu na tvrdnju tuženog da tužilac, nakon uklanjanja elektrovodova, nije izgradio benzinsku stanicu i započeo sa radom, iznetim u žalbi izjvljenoj protiv prvostpene presude P 11/13 od 11.02.2015. godine. Ova činjenica, po stanovištu revizijskog suda, nije nebitna i može biti od značaja iz dva razloga. Prvo, za osnovanost tužbenog zahteva, ukoliko je tačno da od kraja maja 2014. godine do sada tužilac nije izgradio benzinsku stanicu, a za to ne postoje opravdani razlozi. Drugo, ako ta činjenica nije tačna i ako je tužilac sagradio benzinsku stanicu i započeo sa radom, onda to može biti od značaja za utvrđivanje visine izgubljene koristi u spornom periodu, tako što bi se na osnovu prometa gorivom od početka rada benzinske stanice mogao utvrditi očekivani promet na istoj u ranijem periodu.

Iz navedenih razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva i njegovoj visini pravilnom primenom odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, imajući pri tome u vidu i primedbe iznete u obrazloženju ovog rešenja.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić