Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 364/20 od 22.09.2020. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog – protivtužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke. Odbijen je zahtev tuženog-protivtužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi – protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP, jer drugostepeni sud u postupku odlučivanja o žalbi nije pogrešno primenio koju odredbu ovog zakona, a što je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke. U reviziji se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 12. istog člana koja, u smislu člana 407. stav 1. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zasnovale bračnu zajednicu 19.09.2009. godine, koja je trajala do 30.01.2018. godine i tokom trajanja te zajednice rođen je maloletni VV dana ... godine. Bračni razdor se stvorio početkom 2018. godine. Tužilja je zaposlena i u stalnom radnom odnosu kao pedijatrijska sestra i mesečno zarađuje oko 60.000,00 dinara, dok je tuženi takođe u stalnom radnom odnosu i mesečno zarađuje oko 80.000,00 dinara. Tužilja živi u svom primarnom domaćinstvu sa roditeljima, dok tuženi živi sam u stanu koji je u njegovom vlasništvu. Kod tužilje je konstatovan .... Mišljenje Centra za socijalni rad, na osnovu sprovedenih razgovora sa roditeljima, je da oboje poseduju adekvatne objektivne uslove, da su oba roditelja visoko motivisana da neposredno brinu o maloletnom VV, odnosno da im on bude poveren na samostalno vršenje roditeljskog prava. Po predlogu Voditelja slučaja Institut za mentalno zdravlje je dao mišljenje da kod tužilje ni u jednom trenutku nisu postojali elementi kliničke slike koji bi ispunili kriterijume za generalizovani anksiozni poremećaj, niti za postraumatski stresni poremećaj. Kod tuženog takođe nije utvrđeno postojanje malformacije na nivou strukture ličnosti, niti postojanje kliničkih relevantih psihopatoloških odstupanja, te da tuženi raspolaže kapacitetima da prepozna i zadovolji bazičke i razvojne potrebe maloletnog sina, ali ne u potpunosti emotivne potrebe svog maloletog sina VV. Mišljenje centra u vezi maloletnog VV jeste da on ima adekvatan psihosocijalni razvoj i u ovom trenutku ne postoje psihološki uticaji koji ugrožavaju njegovo zdravlje, a za nastanak njegovog skladnog razvoja i ostarivanje najboljeg interesa, neophodna je kvalitetna saradnja roditelja. Mišljenje Centra za socijalni rad Požarevac od 19.02.2020. godine je da je u interesu maloletnog VV da bude poveren na samostalno vršenje roditeljskog prava majci. Voditelj slučaja je dao predlog modela kako regulisati način viđanja između oca i maloletnog VV.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilja ima adekvatne roditeljske sposobnosti i potencijale kojima bi mogla da zadovoljava razvojne, bazičke i emocionalne potrebe deteta, imajući u vidu izveštaj Centra za socijalni rad, kao i nalaz i mišljenje komisije veštaka o podobnosti oba roditelja, s tim što majka ispoljava kapacitete da prepozna i ispunjava bazične, razvojne i emocionalne potrebe svog maloletnog deteta, dok otac raspolaže kapacitetima da prepozna i zadovolji bazične i razvojne, ali ne u potpunosti i emotivne potrebe svog maloletnog deteta. Iako tužilja ima zdravstvenih problema, jer boluje od ... od 2007. godine, nižestepeni sudovi su našli da navedene zdravstvene tegobe ni na koji način ne utiču na njene roditeljske potencijale i kompentenciju, što je potvrđeno i od strane komisije veštaka Instituta za mentalno zdravlje. Prilikom odlučivanja o visini izdržavanja, nižestepeni sudovi su imali u vidu činjenicu da je tuženi zaposlen sa stalnim mesečnim primanjima u iznosu od oko 80.000,00 dinara, a da je tužilja takođe zaposlena sa stalnim mesečnim primanjima od oko 60.000,00 dinara, da je dete uzrasta od ... godina u momentu donošenja presude i da je izdržavanje neophodno, te da su mesečne potrebe deteta izražene kao potreba za ishranom, obućom, odećom, ličnom higijenom, školskim udžbenicima za osnovno obrazovanje i priborom opredeljene na iznos od 20.000,00 dinara mesečno, te su dosudili izdržavanje na teret tuženog u mesečnom iznosu od 10.000,00 dinara počev od podnošenja tužbe pa ubuduće dok traju zakonski razlozi, primenom odredaba člana 156, 160. i 161. ZPP i člana 160. Porodičnog zakona Republike Srbije. Održavanje ličnih odnosa između oca i maloletnog deteta, nižestepeni sudovi su odredili primenom članova 61, 65, 266. i 270. Porodičnog zakona Republike Srbije polazeći od toga šta je u najboljem interesu maloletnog deteta, pa su uredili način viđanja onako kako je to predložio stručni tim Centra za socijalni rad Požarevac. Prilikom određivanja visine doprinosa u izdržavanju maloletnog deteta od strane tuženog, nižestepeni sudovi su vodili računa kako o potrebama deteta, a u skladu sa njegovim godinama, zdravljem, obrazovanjem, imovinom, i drugim okolnostima od značaja za određivanje izdržavanja, tako i mogućnostima tuženog, kao dužnika izdržavanja, a u skladu sa prihodima, mogućnostima za zaposlenje i sticanje zarade, imovine, ličnih potreba i da tuženi ne izdržava druga lica, kao i minimalnoj sumi izdržavanja i mogućnostima tužilje. Preostali iznos za zadovoljenje mesečnih potreba maloletnog VV obezbediće majka, što je ona i do sada činila. Doprinos tužilje ogleda se u svakodnevnoj nezi, brizi i staranju oko maloletnog detata.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 61. stav 1. i 2. Porodičnog zakona, dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, a to pravo može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta.

Prema članu 67. Porodičnog zakona, roditeljsko pravo je izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta.

Prema članu 78. stav 3. Porodičnog zakona roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo, između ostalog, da sa detetom održava lične odnose, što je u skladu sa odredbom člana 9. stav 3. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ-Međunarodni ugovor“ broj 15/90 i „Službeni list SRJ – Međunarodni ugovor“ broj 4/96 i 2/97).

Način održavanja ličnih odnosa između roditelja sa kojim dete ne živi i deteta mora se prilagoditi konkretnim uslovima, te da roditelj kod koga dete ne živi, može da prati razvoj deteta i u odgovarajućoj meri doprinosi tom razvoju, i da način održavanja tih odnosa bude u skladu sa najboljim interesom deteta u smislu odredbe člana 6. stav 1. i člana 266. stav 1. Porodičnog zakona.

Odredbom člana 6. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da je svako dužan da se rukovodi u najboljem interesu deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta.

Sudovi su u svemu postupili i prema članu 270. Porodičnog zakona, jer su pre donošenja odluke o zaštiti prava deteta i vršenja roditeljskog prava, zatražili nalaz i stručno mišljenje Centara za socijalni rad, čime su preduzeli sve mere predviđene Porodičnim zakonom radi zaštite najboljeg interesa deteta, a potom sagledavajući sve okolnosti slučaja, odlučili o načinu održavanja ličnih odnosa tuženog i maloletnog Jovana na način kako je to odlučeno u nižestepenim presudama.

U konkretnom slučaju, kako se radi o maloletnom detetu, o kojem majka može samostalno da se stara, bez obzira na konstatovanu bolest majke, na šta se revident neosnovano poziva u reviziji, s obzirom da je o tome dato mišljenje od strane komisije veštaka Instituta za mentalno zdravlje, prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, u najboljem je interesu da se malolento dete povere majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i da se način viđanja maloletnog deteta sa ocem uredi kako je to navedeno nižestepenim odlukama, a što je u skladu sa nalazima veštaka. U interesu maloletnog deteta je da živi u stabilnom porodičnom ambijentu, te da svoje životne aktivnosti pretežno ostvaruje iz mestu svog prebivališta radi stvaranja osećaja sigurnosti i stabilnosti.

Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo i u pogledu visine izdržavanja maloletnog Jovana.

Odredbom člana 154. stav.1 Porodičnog zakona propisano je da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja.

Odrebom člana 162. istog zakona, propisano je da poverilac izdržavanja može po svom izboru zahtevati da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja (stav 1.); ako se visina izdržavanja određuje u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja (zarada, naknada zarade, penzija, autorski honorar itd.), visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15% niti veća od 50% redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja (stav 3.).

Oba roditelja imaju zakonsku obavezu izdržavanja maloletnog deteta (član 154. stav 1. Porodičnog zakona), a srazmera učešća u izdržavanju usklađena je mogućnostima na strani jednog i na strani drugog roditelja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka o visini obaveze izdržavanja zajedničkog deteta doneta je pravilnom primenom člana 162. stav 1. Porodičnog zakona, te dovoljno i valjano obrazložena pobijanom presudom u odbijanju žalbe tuženog.

Ovaj sud je imao u vidu i ostale revizijske navode, ali je našao da ne utiču na zakonitost i pravilnost pobijane odluke, jer se njima samo ponavljaju žalbeni navodi koji su već bili pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda i osporava se ocena izvedenih dokaza zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić