U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca kao poklonodavca i tuženog kao poklonoprimca zaključen je ugovor o poklonu 07.12.2012. godine po kome je poklonodavac svojim sestrićima BB i VV poklonio po 4.500 evra u momentu zaključenja ugovora. Po članu 3. ugovora ugovorne strane ''istovremeno i ugovaraju da će poklonoprimci poklonodavca u bolesti lečiti, negovati, hraniti i odevati, obezbediti mu svu neophodnu medicinsku i drugu negu, starati se do kraja života i da u ničemu ne oskudeva i posle smrti sahraniti ga prema mesnim običajima. Ugovarači mogu zahtevati raskid ovog ugovora u slučaju da druga strana ne izvršava svoje obaveze po ovom osnovu''. Tuženi nije izvršavao svoje obaveze i njihovi odnosi su se poremetili.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, raskinuo ugovor o poklonu i obavezao tuženog da vrati primljeni novčani iznos. Prvostepeni sud smatra da je između stranaka zaključen prikriveni (simulovani) pravni posao (poklon), ali da je punovažan disimulovani i dvostrano obavezujući ugovor koji ima sve elemente ugovora o doživotnom izdržavanju. S obzirom da tuženi kao davalac izdržavanja nije ispunjavao ugovorne obaveze to su se stekli uslovi za raskid ugovora i vraćanje datog.

Suprotno, preinačujući prvostepenu presudu, drugostepeni sud smatra da se nisu stekli uslovi za raskid, odnosno opoziv ugovora o poklonu zato što neblagodarnost poklonoprimca nije bila ''velika ili gruba''; tužilac je počeo da vređa tuženog govoreći da je on njegov sluga, pa je on kriv za prestanak izdržavanja. O tuženom se brine rođeni brat tuženog VV. Kako nije utvrđeno da se radi o velikoj gruboj neblagodarnosti i da tuženi nije psihički i fizički maltretirao tužioca, to se nisu stekli uslovi za raskid ugovora o poklonu.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

U konkretnom slučaju iz teksta ugovora nesumnjivo proizilazi da je između stranaka zaključen simulovani ugovor o poklonu (ne proizvodi pravno dejstvo – član 66. stav 2. ZOO), ali da važi disimulovani ugovor o doživotnom izdržavanju jer se tuženi zajedno sa bratom obavezao da tužioca doživotno izdržava sa svim obavezama koje su karakteristične za ugovor o doživotnom izdržavanju; da su se odnosi između stranaka poremetili i da su se stvorili uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju iz člana 201. Zakona o nasleđivanju, odnosno čl. 126-128. ZOO. U ovom slučaju između stranaka nije zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju u skladu sa pravilima Zakona o nasleđivanju (overa od strane sudije i upozorenje – član 195), ali on proizvodi dejstvo zato što nije suprotno prinudnim propisima, javnom poretku i moralu da se ugovor o doživotnom izdržavanju zaključi i u formi tzv. ''nepravnog ugovora o doživotnom izdržavanju'' (to je bila prava ugovorna volja ugovornih strana).

U prisustvu jasne ugovorne odredbe po kojoj se davalac izdržavanja obavezuju da doživotno izdržavaju primaoca neprihvatljivo je stanovište drugostepenog suda da je između stranaka zaključen ugovor o poklonu. I pod uslovom da je zaključen ugovor o poklonu moglo bi se govoriti o ugovoru o poklonu sa nalogom. Kada jedan od poklonoprimaca nije ispunjavao nalog, posledica neispunjenja je ista kao i kod tzv. ''nepravog ugovora o doživotnom izdržavanju'' (u oba slučaja ugovor se raskida).

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u sporu pa su mu dosuđeni ukupni troškovi i to: 145.200,00 dinara, odmereni u prvostepenom postupku (obrazloženi), 18.000,00 dinara na ime sastava revizije po advokatskoj tarifi i 34.700,00 dinara na ime takse na reviziju.

Na osnovu člana 165. u vezi čl. 153. i 154. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić