Protiv rešenja o troškovima postupka sadržanog u presudi Višeg suda u Prokuplju Gž 1736/19 od 23.01.2020. godine tužilja je, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11...55/14) zbog potrebe razmatranja pravnih pitanja i ujednačavanja sudske prakse u vezi prava na naknadu troškova postupka. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijano rešenje o troškovima postupka u smislu člana 408. u vezi člana 420. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilja je tužbom od 24.08.2017. godine zahtevala da se tužena obaveže da uplati pripadajuće doprinose penzijskog i invalidskog osiguranja. Nižestepenim presudama usvojen je tužbeni zahtev, pa je tužena obavezana da u korist tužilje uplati doprinose penzijskog i invalidskog osiguranja nadležnom RF PIO za period od 01.08.2012. godine do 28.11.2012. godine, po stopi koji će važiti na dan uplate. Prvostepenom presudom obavezana je tužena da tužilji na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 21.000,00 dinara, dok je drugostepenom presudom preinačena odluka prvostepenog suda u pogledu rešenja o troškovima postupka sadržanog u stavu 4. izreke tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Stav drugostepenog suda je da je tužilja doprinose mogla potraživati i u ranijem postupku kojem je potraživala razliku naknade za slučaj nezaposlenosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u delu nižestepene odluke kojom je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odredbom člana 153. stava 1. ZPP, propisano je da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, a članom 154. stava 1. ZPP je propisano da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice.

Imajući u vidu sadržinu citiranih zakonskih odredaba, kao i ishod ove parnice, ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da troškovi ovog postupka tužilji nisu bili potrebni. Prilikom odlučivanja o troškovima parničnog postupka, osim u sporovima iz oblasti porodičnih odnosa, sud ne vodi računa o razlozima pravičnosti, a takođe visina tužbenog zahteva ni jednom zakonskom odredbom nije propisana kao osnov za nedosuđivanje troškova parničnog postupka, u situaciji kada je stranka uspela u sporu. Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud je odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u delu odluke o troškovima postupka kojim je obavezana tužena da tužilji na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 21.000,00 dinara.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stava 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Kako je tužilja uspela u postupku po reviziji dosuđeni su joj troškovi za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, na osnovu člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić