Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj primenom odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. st. 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...10/23 – dr.zakon, u daljem tekstu ZPP), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava.

Pobijanom pravnosnažnom presudom, odlučeno je o tužbenom zahtevu za isplatu novčanog iznosa na ime duga po osnovu neplaćene parking karte. Drugostepeni sud je primenio materijalno pravo iz odredbe član 9. stav 2. Odluke o javnim parkiralištima Grada Beograda i ocenio da je tuženi kao vlasnik vozila u obavezi da tužiocu isplati dug po osnovu troškova parkiranja, s obzirom da je isti bio registrovan kao vlasnik vozila u evidenciji MUP-a na dan kada je izvršena komunalna usluga parkiranja, a vozač nije identifikovan, zbog čega je isti pasivno legitimisan. Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, jer se revizijom tuženog ne ukazuje da postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili da postoji potreba novog tumačenja prava ili neujednačena sudska praksa, niti se ukazuje na suprotne odluke, a odluke nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva zasnovane su na primeni odgovarajućih odredaba materijalnog prava, zbog čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u granicama svojih ovlašćenja na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5 i utvrdio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Predlog za izvršenje na osnovu verodostojene isprave je podnet dana 21.12.2023. godine. Vrednost predmeta spora je 1.649,10 dinara, a spor je vođen po pravilima spora male vrednosti.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to i revizija tužioca nije dozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

U sporovima male vrednosti dozvoljenost revizije se ne ceni prema odredbi člana 13. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 55/14), odnosno noveliranoj odredbi člana 403. stav 2. tačke 2. i 3. ZPP, pa preinačenje prvostepene presude od strane drugostepenog suda nije od uticaja na dozvoljenost izjavljene revizije.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je imao u vidu da je u stavu trećem izreke drugostepene presude sud propustio da unese iznos dosuđenih troškova drugostepenog postupka, koje je prema obrazloženju dosudio u visini od 21.800,00 dinara, ali je ocenio da se radi o očiglednoj grešci u pisanju otpravka presude, koju drugostepeni sud primenom člana 362. ZPP, može ispraviti posebnim rešenjem.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković