Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), u vezi člana 202. Porodičnog zakona, pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak parničnih stranaka razveden je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vranju P2 632713 od 08.09.2014. godine, kojom su njihova maloletna deca i to: GG, rođen ... . godine i VV, rođen ... . godine, povereni na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, dok je otac obavezan da doprinosi njihovom izdržavanju i uređen je način održavanja ličnih odnosa između dece i oca. Maloletni VV živi sa ocem počev od 2014. godine, jer ga je otac zadržao nakon što su deca boravila kod njega. U iskazu koji je dao pred prvostepenim sudom, dana 15.05.2019. godine, u prisustvu dečijeg psihologa, maloletni VV se izjasnio da želi da živi sa ocem, a da ne želi da živi sa majkom, jer se rodio u kući gde sada živi i ne želi nigde drugde da ide. Mišljenje Centra za socijalni rad u Vranju od 04.12.2017. godine je da nije u interesu mal. Nemanje da se poveri ocu na dalju brigu i staranje, imajući u vidu činjenicu da je otac u prethodnom periodu vršio nasilje u porodici, kome su prisustvovala mal. deca i da je svojim odlukama inicirao izlaganje deteta sudskim postupcima i svedočenjima, kao i da dete pred nadležnim institucijama manifestuje bezrezervnu lojalnost ocu, a posebno činjenicu da je otac protivpravno zadržao mal. dete, da je pretnjama i pritiscima izazivao strah kod deteta i konflikt lojalnosti, te da je uskratio pravo detetu na kontakt sa drugim roditeljem, čime je direktno narušio socijalno-emotivni razvoj mal. VV. Komisija veštaka u sastavu primarijus dr. Dragana Krasić, neuropsihijatar i dr. Marina Pančić, spec. kliničke psihologije, dala je mišljenje da dete treba poveriti majci kao adekvatnijem roditelju i da je neophodan rad sa dečakom u cilju otvorenog i iskrenijeg izlaganja, kao i korekcije ponašanja, radi sprečavanja daljeg razvoja maladaptivnog ponašanja. Zaključak o detetu je da je aktuelne intelektualne funkcionalnosti u nivou niskog proseka, praćene nižim stepenom socijalno- emocionalne zrelosti, ujedno i nezrelom, infantilnijom anticipacijom relacija sopstvenih i zahteva drugih iz neposrednog okruženja. Dečak poseduje dobre kapacitete usvajanja znanja, sa indicijom nedovoljne investicije od strane bliskih odnosno neposrednih figura u stvaranju stimulativne klime u cilju praktične realizacije bazičnih potencijala. Lekar specijalista Doma zdravlja Vranje, Dispanzer za mentalno zdravlje je, u izveštaju od 18.03.2019. godine o pregledu mal. VV naveo da je on, od početka razvoda svojih roditelja, iako je bio na mnogo mlađem uzrastu, pokušavao da napravi balans i pokaže lojalnost ocu. Što je vreme više odmicalo, otpor prema majci bio je sve veći, bez racionalnog objašnjenja. On ni sada ne zna da objasni zašto ne želi da viđa majku. Mišljenje lekara specijaliste je da otpor prema majci nije autentičan, da je naučen i da je u skladu sa njegovom ulogom u porodici. Što su pritisci veći, otpor je veći. Nemanjino ponašanje je posledica nerešenih partnerskih konflikata njegovih roditelja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, odredbu člana 65., 77.stav 3., 270.i 272. Porodičnog zakona, u vezi člana 3.stav 1. Konvencije o pravima deteta, odbijanjem tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da se njemu poveri samostalno vršenje roditeljskog prava nad mal. sinom VV, a tužena obaveže da doprinosi njegovom izdržavanju, počev od dana podnošenja tužbe, pa dok za to postoje zakonski uslovi, kao neosnovanog, jer takav zahtev tužioca nije u najboljem interesu deteta.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su prilikom donošenja odluke o tužbenom zahtevu tužioca, nižestepeni sudovi pravilno procenili najbolji interes mal. deteta, ocenom mišljenja Centra za socijalni rad Vranje od 04.12.2017. godine, nalaza Komisije sudskih veštaka od 05.09.2019. godine i Izveštaja lekara specijaliste Doma zdravlja Vranje od 18.03.2019. godine.

Odredbom člana 65. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja.

Dužnost suda u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava je da se rukovodi najboljim interesom deteta, jer je tako propisano odredbom člana 266. stav 1. Porodičnog zakona.

Interes deteta je pravni standard, a postupanje u skladu sa najboljim interesom deteta podrazumeva donošenje odluke na način na koji bi dete za sebe odlučilo, kada bi za to bilo sposobno.

Član 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta, koja je ratifikovana 1990. godine (''Službeni list SFRJ'' br. 15/90), predviđeno je da će u svim postupcima koji se tiču dece, bez obzira koje ih institucije sprovode, od prvenstvenog značaja biti najbolji interes deteta i da će se detetu obezbediti takva zaštita i briga koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze roditelja i drugih lica koja su za dete odgovorna.

Obaveza suda da uzme u obzir izraženo mišljenje deteta koje je sposobno da ga formira prilikom odlučivanja u sporovima radi zaštite prava deteta, ne obavezuje sud da takvo mišljenje i prihvati, već ga mora ceniti u sklopu svih ostalih okolnosti, a rukovodeći se najboljim interesom deteta. Ovo zbog toga što se najbolji interes deteta ne mora uvek da poklapa sa izraženom željom i mišljenjem deteta, što je ovde slučaj. Maloletni VV ne zna da objasni zašto ne želi da viđa majku, a njegov otpor prema majci nije autentičan, već je naučen i posledica je konflikta lojalnosti, pa nižestepeni sudovi pravilno, pri odlučivanju, nisu prihvatili mišljenje deteta koje nije u njegovom najboljem interesu.

Neosnovani su navodi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava, pošto mal. VV ima punih 15 godina, a u tom uzrastu njegova volja se mora uzeti u obzir, bez obzira na prethodna ponašanja roditelja. Suprotno tim navodima revizije, mal. VV rođen je ... . godine, što znači da nije imao navršenih 15 godina života u vreme prvostepenog presuđenja, pa u ovom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 60. stav 4. Porodičnog zakona, kojim je propisano da dete koje je navršilo 15-tu godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti sa kojim će roditeljem živeti.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci ove presude doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić