OBAVEZUJE SE tuženi BB da na ime troškova celokupnog postupka isplati tužiocu iznos od 196.489,00 dinara u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 817/24 od 25.07.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalba tuženih i dopuna žalbe tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P 672/22 od 23.02.2023. godine, ispravljena rešenjem tog suda P 672/22 od 09.02.2024. godine, kojom su obavezani tuženi da solidarno isplate tužiocu iznos od 7.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.11.2010. godine do isplate, kao i da tužiocu solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 181.105,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavili reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tuženih u ovom sporu potrebno je odlučivati radi ujednačavanja sudske prakse i tumačenja prava u vezi pravnog odnosa uspostavljenih između stranaka i dospelosti spornog novčanog potraživanja tužioca nastalog iz tog odnosa, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženih delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio dugogodišnji komercijalni i generalni direktor tuženog preduzeća, koje je kupila supruga tuženog BB. Nakon toga tuženi BB je tokom oktobra 2009. godine angažovao tužioca kao savetnika, za ugovorenu mesečnu naknadu od 700 evra. Ovaj ugovorni odnos trajao je od 20.10.2009. godine do 21.11.2010. godine. Tuženi BB je po tom osnovu isplatio tužiocu 2.100 evra. U ispravi sačinjenoj 18.04.2019. godine konstatovan je dug tuženog BB na ime angažovanja tužioca kao generalnog savetnika u vremenskom periodu od 13 meseci, u ukupnom iznosu od 9.100 evra, isplata dela duga u iznosu od 2.100 evra i njegov ostatak u iznosu od 7.000 evra. U istoj ispravi naveden je i plan otplate duga u četiri mesečne rate, u iznosima od po 1.000 evra (jun i septembar 2019. godine) i po 2.500 evra (jul i avgust 2019. godine). Plan isplate svojeručno je potpisao tuženi BB.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je solidarno obavezao tužene na isplatu iznosa od 7.000 evra sa zateznom kamatom od 20.11.2010. godine u dinarskoj protivvrednosti. Po stanovištu tog suda, sporno novčano potraživanje ima svoj osnov u radnom angažovanju tužioca u tuženom preduzeću, u svojstvu savetnika, po dogovoru koji je postignut sa njegovim zastupnikom-BB, zbog čega su oba tužena solidarni obveznici utuženog novčanog potraživanja. Istaknuti prigovor zastarelosti prvostepeni sud je ocenio kao neosnovan, sa pozivom na član 371. Zakona o obligacionim odnosima i uz obrazloženje da je tužiočevo potraživanje dospelo tokom 2019. godine jer se tuženi BB obavezao da će dug od 7.000 evra izmiriti u mesečnim ratama od juna do septembra 2019. godine.

Drugostepeni sud je odbio žalbe stranaka i potvrdio prvostepenu presudu. Po stanovištu tog suda, dugovani iznos potiče iz ugovornog odnosa stranaka u kojem je tužilac bio angažovan od strane tuženog BB, kao direktora tuženog preduzeća, za obavljanje poslova savetnika i da tužiočevo potraživanje nije zastarelo jer je priznanjem duga učinjenim 18.04.2019. godine prekinut tok roka zastarelosti, tako da je on počeo ponovo teći od dana priznanja (član 387. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima) i nije istekao do dana podnošenja tužbe-29.01.2020. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovani su navodi tuženog preduzeća da je u odnosu na njega u ovom sporu pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Sporno novčano potraživnje ima svoj osnov u ugovoru o delu. Odredbom člana 600. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o delu poslenikobavezuje da obavi određeni posao, kao što je izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada i slično, a naručilac se obavezuje da mu za to plati naknadu.

U konkretnom slučaju, tužilac je angažovan za obavljanje intelektualnog rada – poslove savetnika tuženog BB u vođenju poslova direktora tuženog preduzeća. Takvo radno angažovanje tužioca za tuženo preduzeće moralo je biti praćeno ugovorom o delu iz člana 199. Zakona o radu, za koji je zakonom propisana obavezna pisana forma. Tužilac nije zaključio pisani ugovor o delu sa tuženim preduzećem, a usmeni ugovor o delu ne proizvodi pravno dejstvo saglasno članu 70. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zbog čega između tužioca i tuženog preduzeća ne postoji pravno valjan ugovor kao osnov obaveze tog tuženog.

Međutim, takav ugovorni odnos postoji između tužioca i tuženog BB, zbog čega se njegovom revizijom neosnovano osporava postojanje obaveze na isplatu novčanog potraživanja koja je predmet ovog spora. Iz tog odnosa preostao je dug tuženog fizičkog lica u iznosu od ukupno 7.000 evra, nastao u periodu od avgusta 2009. godine do novembra 2010. godine, na ime naknade ugovorene između ovih stranaka. Postojanje duga tuženog BB u označenom iznosu potvrđuje i privatna isprava od 18.04.2019. godine, sa planom njegove isplate. Potpisivanjem ove isprave tuženi BB je priznao postojanje duga i obavezao se da dugovani novčani iznos isplati u mesečnim ratama, u periodu od juna do septembra 2019. godine, a na taj način je i prekinuo tok zastarelosti tužiočevog potraživanja. Prema tom planu, određeni novčani iznosi dospevaju krajem juna, jula, avgusta i septembra 2019. godine, tako da na njih teče zatezna kamata od dospelosti – prvog dana u sledećem mesecu, shodno članu 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega tužilac neosnovano potražuje isplatu zakonske zatezne kamate na dugovani iznos počev od 20.11.2010. godine pa do dana dospelosti svake pojedine mesečne rate, čijim isplatama se dugovani iznos namiruje.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom, trećem i četvrtom stavu izreke-preinačene obe nižestepene presude i odlučeno o tužbenom zahtevu.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu člana, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP.

Tom odlukom tužilac je obavezan da nadoknati tuženom „Lipa AD“ deo (1/2) ukupnih troškova oba tužena za sastav odgovora na tužbu i jednog podneska u iznosu od po 16.875,00 dinara, žalbe u iznosu od 22.500,00 dinara, žalbe i revizije u iznosu od po 33.750,00 dinara, zastupanja na šest održanih ročišta u iznosu od po 19.125,00 dinara i jednom održanom ročišta u iznosu od 27.000,00 dinara, zastupanja na dva neodržana ročišta u iznosu od po 10.685,00 dinara, predujma za veštačenje u iznosu od 30.000,00 dinara i sudske takse za odgovor na tužbu u iznosu od 18.091,00 dinar, dve žalbe u iznosu od po 36.182,00 dinara, reviziju u iznosu od 72.364,00 dinara i odluku o reviziji u iznosu od 108.546,00 dinara.

To tuženi BB je dužan nadoknaditi tužiocu troškove postupka za sastav tužbe i jednog podneska u iznosu od po 11.250,00 dinara, zastupanja na šest održanih ročišta u iznosu od po 12.750,00 dinara i jednom održanom ročištu u iznosu od 18.000,00 dinara, zastupanja na jednom neodržanom ročištu u iznosu od 7.125,00 dinara i sudske takse za tužbu i prvostepenu presudu u iznosu od po 36.182,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković