Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP).

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Revizija je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao privatnik ima 30 godina radnog staža i puno poslovnih partnera u zemlji i inostranstvu. Između ostalog, suvlasnik je Kompanije „VV“, koja se bavi nabavkom i prodajom đubriva i „GG“, koja se bavi izgradnjom i prodajom stambeno-poslovnih objekata. Posluje i u inostranstvu, sa Rusijom u desetinama milijardi dolara, a njegove firme u Srbiji prodaju milione kvadrata stambeno-poslovnog prostora. On i njegova supruga DD su, u smislu člana 176. Porodičnog zakona, vlasnici poljoprivrednog zemljišta i izgrađenih objekata na kat.parceli .., KO ..., površine 291574 m2, potes ... i susednih parcela koje se graniče sa navedenom parcelom, koje se nalaze u zoni Nacionalnog parka Fruška gora. Kako su imali u planu da osnuju poljoprivredno gazdinstvo, kupljene parcele su ogradili prema uslovima Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode u Novom Sadu od 19.08.2020. godine postavljenim u cilju očuvanja prirodnih vrednosti, dobili su rešenje o odobrenju izgradnje i 08.06.2021. godine registrovali poljoprivredno gazdinstvo.

Tužena je zakonski zastupnik „Udruženja za zaštitu šuma“ osnovano 01.07.2019. godine i osnivač neformalne organizacije „Odbranimo šume Fruške gore“ (OŠFG) koja se aktivno bavi zaštitom lokaliteta Nacionalni park Fruška gora, tako što istražuje zloupotrebe korišćenja najstarijeg Nacionalnog parka u Srbiji, zloupotrebe upravljanja od strane javnih preduzeća, bespravne seče i uništavanje biodiverziteta. Ova organizacija, sa ciljem odbrane javnog interesa i javnog dobra, podnosi inspekcijske prijave iz raznih oblasti, a fokus im je na ukazivanju odgovornosti institucija države u odbrani javnog interesa i javnog dobra. U junu 2020. godine pokret „OŠFG“ je nakon tri meseca istraživanja šta se dešava na terenu i u šumi na lokaciji ... podneo prijavu Pokrajnskoj građevinskoj inspekciji i inspekciji za zaštitu životne sredine, koja je 25.09.2020. godine izvršila vanredni inspekcijski nadzor nad izvođenjem radova na kat.parcelama .. i .., .., .. i .., na potesu ... KO ..., u Nacionalnom parku Fruška Gora i utvrdila da je tužilac kao investitor radova na parcelama .., .., .., .. i .. započeo izgradnju puta bez izdate građevinske dozvole, zbog čega mu je rešenjem od 21.10.2020. godine naloženo da obustavi dalje izvođenje radova, da ukloni izvedene radove i zatvori gradilište bespravne izgradnje puta, po kom rešenju tužilac nije postupio. Po zahtevu građevinskog inspektora za pokretanje prekršajnog postupka protiv tužioca zbog izvođenja radova na izgradnji betonskog puta na lokalitetu Nacionalnog parka protivno uslovima prirode koje je izdao Pokrajinski zavod za zaštitu prirode u Novom Sadu, Prekršajni sud u Novom Sadu je 07.06.2022. godine doneo presudu Pr 2144/21, kojom je tužilac oslobođen od odgovornosti da je izvršio prekršaj iz člana 126. stav 1. tačka 9. Zakona o zaštiti prirode.

Tužena je u septembru i oktobru 2020. godine sa aktivistima pokreta „OŠFG“ organizovala javne skupove kretanja kroz Nacionalni park Fruška gora, kojom prilikom su neki od učesnika obili katanac i na nekoliko mesta preskli žicu kojom je ograđeno imanje supruge tužioca, ušli na imanje, šetali se tuda, držali govore i čitav događaj snimili, sa namerom da simboličnim akcijama ukažu institucijama da ne ignorišu problem uzurpacije i devastacije zaštićenog područja prirode, da ukažu na nezakonite radnje i na problem uskraćivanja građanima prava na slobodno kretanje zaštićenim područjem prirode, na ograđivanje nekoliko stotina hektara područja, da su granična područja Nacionalnog parka staništa strogo zaštićenih vrsta, te da ograda ugrožava ekološke koridore i prolaz ljudima i životinjama. Tužena je u izjavama datim u sredstvima javnog informisanja i na društvenim mrežama ukazivala da je šuma Nacionalnog parka javno dobro, da je prolazak kroz šumu ljudima i životinjama nemoguć zbog postavljene ograde i građevinskih radova na izgradnji puta koje tužilac izvodi uz podršku korumpiranih institucija, sa ciljem ostvarenja profita i komercijalnih interesa. Ukazala je i da je tužilac dobio lokacijske uslove i za izgadnju turističko-ugostiteljskog objekta od oko 7.000 m2 i apartmana za izdavanje na poljoprivrednom zemljištu, sa između ostalog bazenom, fitnes i velnes centrima, vinskim podrumom, bioskopom i sl, da je ovaj urbanistički projekat Opština Beočin usvojila ne obazirući se na činjenicu da je pokrajinska inspekcija donela rešenje o uklanjanju izgrađenog betonskog puta i zabrani daljih izvođenja radova tužioca u okviru Nacionalnog parka Fruška gora. Prilikom davanja izjava televizijama, na internet portalima i na društvenim mrežama, tužena je tužioca nazivala „alavim i bahatim lokalnim tajkunom, kapitalistom i feudalcem“.

Tužena smatra da se borila za javni interes i javno dobro, da sve što je objavljeno na društvenim mrežama nije objavljeno u smislu vređanja nekoga, niti kao ad hominem napad na tužioca, već sa namerom ukazivanja na negativnu društvenu pojavu uništavanja i uzurpacije zaštićenih područja prirode od strane ljudi koji imaju kapital i političku moć da vrše pritisak na institucije i na neadekvatne reakcije nadležnih institucija.

Tužilac je od policije dobio saznanje da je prijavljen miran skup pokreta „OŠFG“, a preko sredstava javnog informisanja je čuo za izjave tužene u kojima je okarakterisan kao „ tajkun, kriminalac, feudalac, uzurpator“. Povodom tih izjava se osećao jadno, bedno i posramljeno, plašio se za bezbednost svoje porodice, rodbine, prijatelja, radnika zaposlenih na imanju i poslovnih partnera, jer nema bilo kakvo obezbeđenje. Smatra da je kao posledica svih izjava tužene narušena njegova čast i ugled, da je to za njega velika sramota i uvreda, „ukaljan obraz“.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz odredbe člana 200. ZOO i ocenio da je tužbeni zahtev za naknadu štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti tužioca delimično osnovan u kom delu je preinačio prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev.

Čast se definiše kao subjektivna kategorija pod kojom se podrazumeva mišljenje koje čovek ima o sebi kao pripadnik ljudskog društva ili manje društvene grupe čiji sistem vrednosti prihvata. To je moralna vrednosna kategorija i komponenta ličnosti, koja čini ljudsko dostojanstvo. U slučaju povrede prava na čast, pravo na naknadu nematerijalne štete po tom osnovu može biti ostvareno ukoliko je povreda prouzrokovala duševne patnje koje opravdavaju dosuđivanje pravične novčane satisfakcije.

Pravo na poštovanje i razvoj ličnosti predstavlja opšte pravo svakog čoveka. Članom 23. Ustava Republike Srbije propisano je da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno, da su svi dužni da ga poštuju i štite, a članom 25. Ustava Republike Srbije da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju.

Pravo na slobodu izražavanja propisano je odredbom člana 10. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, tako da svako ima pravo na slobodu izražavanja, koje pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanje informacija i ideja bez mešanja javne vlasti bez obzira na granice. Ograničenja slobode izražavanja propisana su u odredbi stava 2. člana 10. Konvencije, tako što, između ostalog, jedno od tih ograničenja predstavlja i zaštita ugleda ili prava drugih.

U konkretnom slučaju, tužena je u svojim izjavama na televiziji i na društvenim mrežama tužioca nazivala „kapitalistom, feudalcem i bahatim tajkunom“. Kod utvrđene činjenice da tužilac sa desetinama milijardi dolara posluje u inostranstvu, da njegove firme u Srbiji prodaju milione kvadrata stambeno-poslovnog prostora i da je sa suprugom vlasnik više stotina hektara zemljišta, količina kapitala i zemljišta koja poseduje tužilac predstavljaju činjenični osnov kojim se može opravdati navedeni lični stav tužene da je tužilac kapitalista i feudalac, obzirom da se kapital vezuje za kapitalistu, a zemljište za feudalca.

Međutim, tužena je tužioca nazvala i „bahatim tajkunom“, a nije pružila dokaze da postoji činjenični osnov na kome ona zasniva ovakav svoj vrednosni sud. Iako je iznošenje mišljenja odnosno vrednosnog suda u principu slobodno, vrednosni sudovi moraju biti adekvatni iznetim činjenicama. Istina vrednosnih sudova ne podleže dokazivanju, ali kada određeni navod predstavlja vrednosni sud mora se imati u vidu da li postoji dovoljno činjeničnih osnova za isti, pošto vrednosni sud bez činjeničnog osnova koji ga potkrepljuje može biti preteran. Termin „tajkun“ u Srbiji ima negativnu konotaciju i asocira na osobe koje su na nepošteni način stekle bogatstvo i mrežu poslovnih veza, na finansijske moćnike koji su se obogatili naglo, bez novca i rada i na sumnjiv način. Pritom, uspešnost poslovanja privrednog društva ne dovodi do jednakosti samog društva i njegovog vlasnika, pa se tužilac ne može smatrati javnom ličnošću koja mora imati veći stepen tolerancije kada je u pitanju leziona podobnost objavljenih informacija, istrpeti i mišljenje i kritike, odnosno vrednosne sudove koji se tiču vršenja javnih funkcija i biti spreman i na informacije koje podrazumevaju određeni stepen preterivanja.

Kod takvog stanja stvari po oceni Vrhovnog suda pravilno je zaključio drugostepeni sud da postoji osnov potraživanja za naknadu nematerijalne štete zbog povrede tužiočeve časti, jer je tužilac zbog navoda tužene da je „bahati tajkun“ i stvaranja neutemeljene predstave o njemu u javnosti odnosno zbog narušavanja časti nakon datih izjava tužene trpeo duševne bolove određenog intenziteta i trajanja koji opravdavaju dosuđivanje naknade nematerijalne štete odnosno imaju značaj da bi tužilac uživao sudsku zaštitu, iako je namera tužene bila da skrene pažnju javnosti na zaštitu Nacionalnog parka Fruška gora kao prirodnog javnog dobra i na postupanje državnih institucija koje po mišljenju tužene nisu postupale zakonito. Ovakva informacija o tužiocu za tužioca ima lezionu sposobnost, jer je tužilac predstavljen u negativnom konktekstu koji je doveo do lične pogođenosti tužioca.

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, drugostepeni sud je vodio računa o značaju povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi, primenom odredbe člana 200. stav 2. Zakona o obliglacionim odnosima i 232. ZPP i ocenio sve relevantne kriterijume o određivanju visine naknade za traženi vid nematerijalne štete, kao i težinu posledica nastalih izjavom tužene. Pri tome je drugostepeni sud vodio računa o tome da naknada bude adekvatna značaju povređenog dobra, cilju kome služi te prirodi i društvenoj svrsi obeštećenja, pa se po oceni Vrhovnog suda visina naknade nematerijalne štete dosuđena tužiocu po ovom osnovu može smatrati pravičnom za obe parnične stranke, odnosno da iznos koji je odmerio drugostpeni sud, suprotno navodima revizije, nije previsoko odmeren.

Navodima rvizije se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnom stanju utvrđenom tokom prvostepenog postupka iz koga je drugostepeni sud izveo drugačiji činjenično pravni zaključak i primenom odredaba materijalnog prava doneo drugačiju odluku od prvostepenog suda, za koju su dati dovljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković